Predsednik Srbije Tomislav Nikolić u neprestanom je strahu. Toliko se već strahova u njemu namnožilo da stanje poprima i strahove od straha. Nema čega se Nikolić nije uplašio, strepi za sve, strepi o svemu. Time kao da daje do znanja koliko je bora na njegovom umornom licu izbrazdala briga za srpsku nejač čije se starosne granice kreću u rasponu od 9 do 99.
Nikolić ima konstantan strah od fotelje, ili ne baš od nje pošto se vremenom delom tela srodio s njenom kožom, ali strahuje da mu fotelju neko ne izmakne. Kako onda da sjedini kožu na koži. Već nekoliko puta poslednjih meseci Nikolić istupa kao branilac funkcije (koja podrazumeva kožnu fotelju) sve brinući o trajanju svog mandata koji, kako kaže, ne namerava da napusti pre njegovog isteka. Ima stalnu potrebu da nameće temu predsedničkih izbora koje, opet kaže on, nameću neki kojima je stalo do predsedničkog salona na Andrićevom vencu.
Neki ministri, opet će Nikolić, budu to u nekoliko mandata pa im se mandati ogade, valjda zbog količine nerada, pa bi da zasednu u stolicu koju je Nikolić oročio na pet godina i tako dođu do neke pristojnije količine nerada. Lakše je biti ključar trezora punog medalja i ordenja nego mlatiti se s ekonomijom, privredom, industrijom, putnom infrastrukturom, energetikom ili prosvetom, obrazovanjem i naukom, s obzirom na to da su za navedene resore potrebni i adekvatno znanje, iskustvo i obrazovanje, a za Nikolićevu stolicu dovoljni su master večernje škole, prsluk ruskih bajkera „Noćnih vukova” i crni majstorski pojas u džudou. I predsednička rezidencija u Bajčetini.
Ovo poslednje nije referenca koja potencijalnim kandidatima za presto ide na ruku. Ili će morati da zidaju nešto u blizini Nikolićeve rodne kuće ili da isto to urade na svojoj rodnoj grudi. I da zabrane letove svega što može da se održi u vazduhu, a što može da ugrozi sigurnost i bezbednost predsedničke persone, makar to bio uvis bačen kamen, pomahnitala pernata živina, neka ćurka iz Kusturičinog filma ili maslačak koji leluja vazduhom a iz milošte mu tepaju „maca”.
Predsedniku države stalno smeta komentarisanje njegovog rada i ne libi se da to i kaže. Konstantno je ljut na one koji upru prstom na njega, njegove neaktivnosti, a najviše ga boli kad se mediji pozabave gospođom Nikolić bez da joj se obrate kao Prvoj dami. U čemu je probelm, šta fali tom lepom, dragom srpskom imenu Dragica?
U drugom delu ove priče o strahovima provlači se i jedno radovanje. To se Nikolić raduje potpisivanju Sporazuma o pravosuđu, ali istovremeno ima i bojazan da Srbija nije spremna da počne njegovu primenu. Džabe radovanje kad ga strah potre.
Logično je postaviti pitanje: a kog ste se đavola svi vi onoliko upinjali da osvojite fotelje kada se sada za svaku sitnicu štrecate i nemate rešenje? Jednako se plašite kada vam Angelia zavrće ruke na leđima kao što se prepadnete da vam padajući maslačak s neba ne ošteti crep. Nismo se tako dogovorili. U predigri 16. marta prošle godine za svako pitanje – pa i problem maslačka – imali ste rešenje kakvo svet nikada nije video. Niti će.
Ne mislim da je Nikolić kukavica, ali u poslednje vreme udara u neprekidnu kuknjavu. On samo nije dorastao ulozi i posla koji su mu povereni pa se brani strahovima i konkuriše leleku seoskih narikača. Ovi koj plediraju da ga na tom mestu odmene nanjušili su da bivši vojvoda nije neko ko će prvi zaleći u rov i suočiti se baražnom vatrom. Taj se plaši i lovaca iz okoline Bajčetine kojima je zabranjen lov u tom području. Razlozi su bezbednosne prirode, lovci neće uništavati prirodnu faunu, kapitalci su zaštićeni, a i sitna divljač može da odahne.
Koliko god se Nikolić čvrsto držao fotelje i za fotelju, njeno užareno kožno sedište iritira bešiku i prostatu koje su već imale kaljenje na onom stiroporu, ukoliko ga se iko seća. Nikolić se nervozno vrti na komadu nameštaja koji mu je zapao za oko, a i voljom većine onih koji fotelju nisu videli ni u izlogu. Strahovi, to je ključ Nikolićevog vrpoljenja na stolici. Pa, ako več ima tvrdu stolicu, neka podmetne jastuk.
