Vidim, podigla je prašinu u Internet zajednici (a to je inače jedina zajednica koja u Srbiji još ima privid slobodnog glasa) ispovest izvesne Beograđanke koja tvrdi da je 30.000 dinara sasvim dovoljno da pregrmiš čitav mesec. Da se razumemo, dovoljno je i 3.000 kada drugog izbora nemaš. Što ne znači da treba pomirljivo da prihvatimo činjenicu da ćemo narednih decenija živeti u zemlji u kojoj je 30.000 nekakva solidna zarada od koje možeš "lepo" da živiš.
Živeti i preživeti nije isto.
Svi smo mi, manje-više, bar ako imamo pristup Internetu, u takvoj situaciji da ćemo uspeti da nekako izguramo od 1. do 1. sa tih 30.000, da se ne lažemo. Zašto je pristup Internetu ovde presudan? Jer on znači posedovanje računara, android mobilnog, koliko-toliko uredno plaćanje računa za struju, Internet i telefon – sve to znači da nismo “debelo” socijalno ugroženi. No, svakako smo ugroženi i to što uspevamo da nam bude povremeno lepo sa 30.000 dinara je zapravo ponižavajuće i poražavajuće.
Ponižavajuće je što su Srbi, mladi Srbi, pametni, vredni i sposobni, odlučili da je ok da rade za 30.000, a neretko i manje, i da se hvale da čak i sa tom cifrom mogu solidno da žive.
Da, možemo da živimo od 30.000, jer smo, većinski, na grbači roditelja, baka i deka, velikodušnih rođaka iz inostranstva, ili živimo “presipajući” iz šupljeg u prazno, na “crtu”, kredit, različite pozajmice, na odloženo. Mi živimo na odloženo. Svi mi sa tim platima od maksimum 300 evra zadali smo sebi možda ne večnu, ali bar trenutnu borbu sa vetrenjačama. Borbu da sa tih 30 crvenih novčanica ili možda kojom više postigneš nekakav, pa bar pristojan život, koji ne ide ispod granice ljudskog dostojanstva!
IZ MOG UGLA: Zašto mi je žao devojaka koje postanu majke u ranim 20-im?
Izboriš se ti za mnogo toga – i za odeću, i za izlaske, i za večere, poklone, benzin, račune, letovanje, putovanje, jer igra na novcem je igra bez granica i ponekada u njoj uspeš da pobediš, dovijajući se na razne načine, živeći plaćajući sve što stigneš na rate ili živeći na večito “dođem ti kad dobijem platu”. To je već jedna vrsta umetnosti i važna socijalna veština. Mogao bi da se uvede od prvog razreda osnovne škole predmet “Kako (pre)živeti sa 30.000 dinara”, jer inače će buduće generacije morati u hodu da uče to, a pritom su sve razmaženije, čini mi se… Ali, ono što bi istinski valjalo jeste uvesti predmet “Kako ceniti svoj rad, ne pristajati na bedne plate i tako reformisati sistem plata u Srbiji”.
Jer sve dok PROKLETO postoje ljudi u ovoj zemlji koji će da prihvataju da rade za 15.000, 20.000, 25.000, 30.000, 35.000 dinara mi smo u kanalu. Nećemo se pomeriti sa mrtve tačke. Moraćemo da uživamo u tih 30.000 i da sa njima letujemo. Da se molimo da nam babe/dede/stare tetke i strine umru što pre i ostave stanove. Da jedemo paštetu u crevu i parizer, kupujemo na akcijama i uz raznorazne kartice, krpimo stare čarape, spajamo struju na kvarno kad nam je isključe, ostajemo dužni mobilnim telefonijama, putujemo u predsezoni ili na šest rata, nosimo pun kofer hrane na more, žickamo za benzin, motamo duvan jer nemamo za paklicu cigara, jurimo jakne i cipele po debelim rasprodajama, molimo se Bogu da nam na put “baci” dobrostojećeg partnera.
Nikada neću zaboraviti priču naše žene koja već 30 godina živi u Nemačkoj – kaže da došljaci iz drugih države najmanje vole Srbe, jer su Srbi u stanju da rade posao od 1000 evra za 500 evra. Tako im “otimaju” poslove i snižavaju cenu rada.
Jednostavno – sistem nam je isprao mozgove. Naučio nas je da je dobro imati platu od 30.000, da je to “korektna” cifra, da je dobro što uopšte imaš posao, da se ne buniš kad ne primaš redovno platu, da je “sramota” pitati za povećanje. Naučio nas je da ne cenimo svoj rad, dok negde “preko” ljudi plaćaju radnike da SAMO gule krompir. Ili SAMO peru sudove. Ili SAMO seckaju povrće. Ili SAMO pripremaju čorbe. Kod nas sve to radi jedan čovek i plus još štošta. Tako je i u svim ostalim profesijama. I još doživimo da nam neko tamo kaže DA NE RADIMO DOVOLJNO!
Eh, majko Srbijo…
Nije teško živeti sa 30.000 dinara mesečno. Ja sam, evo, uspela da od te cifre živim već 70 dana, jer mi toliko kasni plata. Kada, konačno, moja plata stigne, sve što dobijem – vratiću. Onda ću ponovo pozajmiti. I tako se dugo, dugo, vrteti u začaranom krugu…
Ali sama sam kriva, jer sam pristala da budem deo sistema koji ne funkcioniše! No, neću još dugo – this time next year I’ll be millionaire!
