Tamnava je videla ono što nijedan ugljenokop na svetu nije. Doživela je performans koji su joj upriličili članovi vlade održavši sednicu pod otvorenim nebom na praktikablima postavljenim samo za tu priliku. Mašinerija za kopanje rude u pozadini deo je ikonografije koja potvrđuje da događaj nije fotomontaža, da se društvo okupilo kao na seoskoj daći da pohvali sebe, uputi po koju kritiku onom do sebe, i pošalje poruku o izuzetnim rezultatima rada vlade od koje bolje ne može i ne ume niko, jer da nije nje ne bismo bili svesni koliko nam je dobro.
Tu, na površinskom kopu, na kom su pojedine mašine nekada radile i po 25 (!) sati dnevno, pregaoci iz vlade, ti moderni rudari koji ne štede svoje snage zarad premašivanja norme, tu su demonstrirali svoj zanos učinjenim za godinu dana postojanja svog preduzeća iz Nemanjine 11 i divili se uspesima kojima zavidi i rubrika „Verovali ili ne”.
Verovali ili ne, uspesi su meteorski, da su bolji ne bi valjalo. Tek bi nam onda svest bila pomućena od krasote u kojoj živimo. A živimo kao u Diznilendu. To je ono mesto u kom žive Miki, Paja i Šilja, izmišljeni likovi za laku noć, deco; grad iz bajke u kom čak i životinje govore.
Na sednici pod kapom nebeskom predsednik vlade obratio se okupljenima: „Osuđeni smo na najteže stvari i u spoljnoj politici i u elementarnim nepogodama, ali smo osuđeni i da uspemo”. Ko ih je osudio? Ako za osudu traže krivce neka ih nađu među onima koji su im 16. marta prošle godine dali svoj glas.
Nismo se uvek i svi najodgovornije ponašali. Ovo kažem, ne da se neko okrivi, već da bismo shvatili gde su greške i da bismo nadalje radili odgovornije i bolje – nastavlja predsednik vlade započetu misao. Treba da radimo teže i napornije. Ako bismo radili isto, ne bi bilo dovoljno, a ne kažem da ne bi bilo dobro – kraj citata.
Kako god radili, dobro je da bolje biti ne može, makar radili i nedovoljno. To se zove kapacitet, raditi 25 sati dnevno kao kolubarska mašina.
Onda je na red došao novčanik. Ne u smislu da je neko pozvao kelnera da naplati popijeno u bašti kafea „Tamnava”, već u kontekstu ozdravljenja narodnog šlajpika koji pokazuje vidne rezultate ozdravljenja. „Novčanik Srbije danas je zdraviji”, reče predsednik vlade, a kolubarski vetar odnese poruku dalje. Novčanik je taman toliko zdrav da eno ga kod izabranog lekara po vasceli dan u nadi da će terapijom lekovima za smirenje i antidepresivima preboleti boljku. Prazan novčanik jednako prazan stomak. Nazdravlje!
Da ne zaostane ni pedalj za šefom, oglasio se i onaj Vulin Rekavši da je „vlada Srbije u prvih godinu dana radila najbilje što je mogla i da bolje od toga ne može”. Ček, stani. Zar nisi slušao predsednika koji reče da se mora i može više i bolje? Mora da je kasnio na početač sednice zbog presecanja vrpce na svečanosti povodom otvaranja jednog špajza, renoviranog za nastupajuću sezonu turšije.
To nije i jedina izjava koju je Vulin, u nastupu egzaltacije, poslao preko medija: „Za godinu dana ova vlada je povratila dostojanstvo nacije, imali smo hrabrosti i mogućnosti da govorimo najvećim silama šta mislimo i da se vodimo sopstvenim interesima, za godinu dana i oni koji nas vole i koji nas ne vole rekli su ‘u ekonomiji ste uradili najbolje u čitavom regionu’”. E, vala neka si nam rekao, ako je vlada povratila, povratili smo i mi.
Rekao je još nešto i o sebi, a i o nama, što se može i prepričati kao Diznijeva bajka, jer kaže Vulin „da njemu nije važno da li će on posle rekonstrukcije ostati na ministarskoj funkciji, ali je naglasio da je za vreme njegovog mandata smanjen broj nezaposlenih i da su sačuvana socijalna davanja”. Nije mu važno da li će ostati ministar?! A ko će ubuduće umesto njega da se oblači, presvlači i kamuflira, preseca vrpce kao liftboj, prenosi stolice iz kamiona u plavom kombinezonu i borosanama, igra šah s predsednikom vlade u autobusu sve moleći boga da ga ovaj matira. Ko? Ko će bolje, ako ne on, da smanji broj nezaposlenih, a fakat je da je taj broj poprilično smanjen. Oni koji nisu mogli da se zaposle u Srbiji otišli su glavom bez obzira u beli svet.
A publika, oni mučeni rudari koji su morali da obustave rad zbog gostovanja beogradskog Mančestera (usput, onaj pravi Mančester, na koji je ova vlada obećala da će se ugledati, igra katastrofalno, veze nema, juče ga je Everton ispeglao s 3:0!), svega su se dostojanstveno naslušali. I nagledali. Po sunčanom i vetrovitom vremenu, hrabra i odlučna grupa izabranih građana gostovala je s predstavom čiju smo premijeru odavno odgledali. Ništa se u njoj nije promenilo. Zna se ko igra glavnu ulogu, ko su statisti, a ko unosi tacnu. Onaj iz špajza.
Predstava je, zapravo, monodrama u kojoj su ostali glumci bili dekor koji se utopio u scenografiju ugljenokopa, crnu kao ugalj, i prljavu kao jalovina. Samo se jedan od njih smeškao. Akterima na daskama prolećni vetar mrsio je kosu. Samo mu se Tasovac radovao.
