Slučaj „Šešelj" dopao je i interesovanja Evropskog parlamenta u Strazburu koji je izglasao Rezoluciju o haškom optuženiku, pozivajući tim aktom Haški tribunal da preispita uslove njegovog puštanja na slobodu, a srpske vlasti da se ograde od njegovih izjava. Bila je to ekspresno brzo izglasana Rezolucija, bio je dovoljan vremenki tok od jednog sata da evropski parlamentarci glasaju za nju. U nekim drugim slučajevima, parlamentarno natezanje umelo je da potraje danima, nedeljama. Ovom se konstatacijom (ne daj bože!) ne abolira Šešelj, samo se daje na znanje postojanje različitih aršina u odlučivanju tog visokog doma.

Bilo je među parlamentarcima, doduše, i onih koju su se suzdržali da glasaju obrazlažući svoju odluku činjenicom da se Šešelju tom Rezolucijom daje preveliki značaj i nepotrebno skreće pažnja na njegov politički angažman. Šešeljevi politički nastupi počeli su a da još nogom nije dotakao pistu aerodroma „Nikola Tesla”. Onda je Evropi to zasmetalo, mada je morala da zna da će vojvoda Vojislav iskoristiti svaki trenutak da se prepoznatljivom retorikom obruši na sve koji su, i pre njegovog odlaska u Sheveningen, bili subjekti njegovog prljavog političkog diskursa. To što se Evropa toga dosetila kao što naknadna pamet ume da se javi s određenom vremenskom distancom, nimalo je ne abolira ćutanja dok se Šešelj spremao na put kući. Naknadna pamet u narodu je poznata i kao prelaženje puta od tačke A do tačke B, kao ono: „došlo mu iz… u glavu”, u Evropskom parlamentu „iz donjeg u gornji dom”.

Šešelj je, da podsetimo, pušten na uslovnu slobodu do izricanja kazne bez ijednog uslova. Tako nešto nije se događalo ranije. U nekim prethodnim slučajevima, Tribunal je od Srbije zahtevao garancije a od optuženika poštovanje uslova pod kojim bi bio pušten. Mnogi optuženici prihvatili su takve uslove i eno ih sede u svojim domovima, prošetaju, svrate na kafu u najbliži restoran i čekaju. Takve uslove Šešelj je uvek odbijao. Sada, kada mu je omogućeno da šenluči kao u stara vremena, sada se podigla galama i vaspitno se maše evropskim prstom. A kao niste znali ko je Šešelj?! Niste verovali da će on nastaviti putem kojim je išao i pre nepunih dvanaest godina najavljujući krvavo proleće?!

Vruć krompir volim, ali samo serviran u tanjiru, nerado ga koristim kao poštapalicu u pisanoj formi kojom se objašnjava nametnut problem koji Srbija treba rezolutno da reši. Takvih krompira bilo je za poslednjih 14 godina puna gajbica. Ma kakvi, pun kamion.

Predsednik Međunarodnog krivičnog suda za bivšu SFRJ Teodor Meron mišljenja je da se istupima Vojislava Šešelja nepotrebno pridaje veliki značaj. Prethodno, Haški tribunal je obelodanio poverljiv aneks o uslovima Šešeljevog puštanja na privremenu slobodu kojim se on obavezuje da se pojavi pred sudskim većem kada to od njega Sud bude zatražio. To i nije neka tjana, to nisu morali da obelodanjuju kao nešto skriveno. Postojanje takvog zahteva se podrazumevalo. Šešelj je pušten a da nije ni osuđen, ni oslobođen, dakle podrazumeva se da je njegov povratak u Tribunal neminovan do konačne odluke Suda.

Ovaj, naravno, još na aerodromu paroliše da mu ne pada na pamet da se vraća u zemlju lala i Johana Krojfa. Kaže, ne igraju više onako lep totalni fudbal, sad tamošnji bekovi krljaju. Svemu tome Šešelj dodaje i lični odnos prema izglasanoj Rezoluciji i konstatuje da u Hag može otići samo silom. Kao da je uopšte i postavljano pitanje: milom ili silom! Milu niko ništa i ne pita.

O „vrućem krompiru” govorio je i večiti Rasim Ljajić, od čijih funkcija koje obavlja – i koje je obavljao prethodnih 14 godina – može da se sačini oveći telefonski imenik. Sa svim brojevima kabineta u kojima je sedeo. Sad se javlja s pozicije predsednika Nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom naglašavajući da Rezolucija Evropskog parlamenta nema nikakav značaj i da će biti zaboravljena za dva dana. Mnogo je to vremena za nešto što je izglasano za ciglih šezdeset minuta.

Ljajić smatra da nema potrebe reagovati na papir koji stiže iz Strazbura i da je slučaj „Šešelj” problem koji treba da rešava Tribunal a ne Srbija. Slično je reagovao i predsednik vlade Aleksandar Vučić koji smatra da akt koji šalje Evropa nije važan jer nije obavezujući i da „ne predstavlja praktično ništa”, dodaje i da bi to „trebalo da bude neki nauk građanima Srbije, da vide kako se odnose prema nama, šta je to što stvarno misle o nama i s kakvim ćemo se mukama i teškoćama suočavati na našem evropskom putu”. E, ako je Šešelj prepreka na tom putu, onda da pakujemo kofere za neku drugu destinaciju?! Nije Šešelj „ležeći policajac”, džomba na kaldrmi kojoj se ne može doakati.

Postoje mehanizmi da se zategnutost odnosa olabavi. Tome što Šešelj radi i nastavlja tamo gde je stao, nepotrebno je davati ikakav značaj. On tera svoje. Šešelj je samo jedan od zastarelih srpskih proizvoda koji je nedavno izvezen iz Holandije i uvezen u Srbiju. Na tom „proizvodu” ne može da se profitira, jeftin je i štetan. To su znali i znaju svi, od onih u Hagu, preko Strazbura do Beograda.

Znao je i onaj Vulin koji se po Šešeljevom dolasku prvi oglasio konstatacijom da Amerika preko vojvode ruši Vučića. Potom je tu konstataciju korigovao u status ličnog mišljenja. A inače ga ima? Misli se na lično mišljenje. Još kaže i da za to „mišljenje” nije tražio odobrenje vlade, ali je zamolio njene članove da raspravljaju o Šešelju. A kako drugačije nego da ih zamoli.

Mante se Šešelja, on je ionako slučaj za sebe, i po sebi. Konstanta. Pogledajte kako vam živi narod, siromašno i bedno. I to je konstanta. Njegovo preživljavanje je uslov svih uslova. Ili, ako vam je razumljivije – conditio sine qua non.