Narod se oduvek vozio komotno, udobno i, podrazumeva se, u dobrim automobilima, zahvaljujući izabranim predstavnicima koje je zadužio da se u njegovo, narodno ime, voze i vozikaju. Ako se narod vozi posredno, što će reći preko svojih predstavnika na funkcijama na svim nivoima, to mu dođe kao da narod sedi u krilu svojih izabranika. To je već neudobno. To je vozanje.
Ne bi ovaj uvod bio takav da nije podatka o broju državnih vozila kojima raspolažu institucije, organizacije i službe, od mesnih zajednica do vrha države. Prema tim podacima (izvor „Blic”) Srbija ima 6.244 službena vozila različitih proizvođača i modela. Vozni park kojem bi pozavidele i mnogo bogatije zemlje, Švedska i Nemačka, na primer.
Švedska ima tek desetak državnih vozila, njeni činovnici na posao dolaze metroom, autobusima, svojim automobilima, pa i biciklima, ukoliko nije baš mnogo hladno.
Nemačka je vlasnik manje od 1.000 vozila iste namene, a njena automobilska industrija među najrazvijenijima je na svetu. To nas ne sprečava da budemo prvaci sveta u kategoriji automobilskog (političkog) sporta.
Domaći političari, od opštinskog ćate do predsednika države uglavnom preferiraju nemačke modele, brendove poput „audija”, „pasata”, škode”. Neka se Česi ne naljute, ali „škoda” je više robna marka Brandemburške kapije nego Karlovog mosta. Dakle, u srpskim državnim garažama sve Nemac do Nemca, „bmw” i „mercedes” su odavno ljubimci ovdašnje političke populacije. Na udobnost tih automobila nije imun niko ko se dokopao šake vlasti, pa u koži, klimi, mahovini uživaju i prirodne pojave nižih političkih kategorija.
„Blic” je, sabirajući sva raspoloživa državna vozila, sabrao i ona koja koriste vojska i policija, što u ukupnom zbiru daje broj od 26.966 vozila. To bi impliciralo da se narod „vozi”, ne samo u automobilima deluxe i s-klase, provoza se katkad i samohotkama, tenkovima, kampanjolama, deraglijama i bojnim brodovima. A kad zanemarimo šalu, zbilja nam kaže da državna vozila godišnje pređu 67,2 miliona kilometara, odnosno 12.000 kilometara po vozilu, što – kada se podvuče crta – bude trošak od oko dve milijarde dinara.
Da bi vozilo dobro služilo narodu, mora redovno da bude servisirano; ulje, svećice, filteri, paknovi, diskovi, lamele, đunte i ostali rezervni delovi; mora takođe da se vodi računa o registraciji i osiguranju i, na kraju, o gorivu bez kog je džabe sve prethodno ako pokazivač goriva pokazuje rezervu. Svaki državni automobil mora bezrezervno da ima pun rezervoar da bi narod u svakom trenutku, preko svojih izabranika, mogao da skokne tamo gde, često mimo narodne volje, njegov izabranik želi.
Pre izvesnog vremena pisao sam o jednom takvom savesnom državnom službeniku koji je službeno vozilo nakrcao kupusom toliko da je dotični u automobil jedva stao, a u gomili spremnoj za kiseljenje nije se dalo razlikovati šta je glava službenika, a šta glavica kupusa. Tek, to vozilo je u narodnim pesmama zavedeno kao kaca za kupus. Sa sve kamenom u njoj.
Interesantni su podaci Državne revozorske institucije o dužini pojedinih relacija, pa se tako neko državnim vozilom preveze od Beograda do Niša putem dugačkim 485 kilometara, dok za nekog njegovog kolegu ista ta relacija ima dužinu 583 kilometra! Je l’ ovde neko lud? Ili se Niš pomera ka jugu, ili Beograd prema severu, ili to oba grada čine istovremeno, svak na svoju stranu sveta. Kako drugaćije objasniti razliku u dužini istog puta. Zemlja nam se širi po dužini. Pre će biti da je onaj ko je izmerio 583 kilometra usput negde zalutao. Kod rođaka na selo ili u neku birtiju „Svrati bato” koja nije ucrtana na zadatoj maršruti. Ona je malo levo, još levo, još samo malo, tu je, e, tu malo levlje od glavne džade.
Drastičniji je primer relacije Beograd – Bor koja je dugačka 207 kilometara, ali kada narod zasedne u dobrog i servisiranog „nemca”, pa mu se vožnja usladi, ta relacija može da bude i čitavih 613 kilometara! Može biti da mu se svideo Bor pa je u jednom danu iz Beograda tri puta odlazio i isto toliko puta se iz Bora vraćao, jer taman je šest puta veća prikazana kilometraža od realne.
Ova priča korespondira s nedavno objavljenim podacima o javnom dugu Srbije o kom smo već pisali. Nije zgoreg ni napomenuti da je i predsednik vlade Aleksandar Vučić obećao, a u skladu s tim obećanjem i izdao određene direktive i uputsva o smanjenju broja i korišćenju službenih automobila kupljenim narodnim parama, servisiranim, takođe, narodnim parama, pojenim gorivom, (opet) takođe, parama poreskih obveznika. Vučića kao da niko nije čuo, ili ga je čuo, a nije poslušao. Uglavnom, garažni park Srbije ozbiljan je kandidat za Ginisa i Riplija, istovremeno.
Pokušajmo nemoguće. Recimo da nas trenutno u Srbiji ima oko 6,5 miliona, a službenih vozila približno 6.500, jednostavnom računskom operacijom deljenja dobijamo 1.000 stanovnika u jednom vozilu. To je već i za naveći autobus GSP-a prevelika gužva. Pa gde onda stane toliki narod u automobile koje plaća iz svog džepa? Nigde. Jer on nije prirodna pojava, kao što to neki bogomdani državni pisari i činovnici jesu. On je ona druga strana, koja se – kad se pobuni – zove elementarna nepogoda.
