Zbog čega se mladi u Srbiji teže osamostaljuju: Iako je besparica najveći razlog, postoje i sociološki i psihološki razlozi koji utiču na produženo detinjstvo.
Dočekali ste da vam deca porastu i osamostale se? Ili ste najzad postali punoletni, pa možete da ostvarite svoj san i počnete da živite sami? Uostalom, zar nije prirodno da mladi između 20 i 25 godina, bilo da studiraju ili rade, požele da se odvoje od roditelja i započnu samostalni život?
Ipak, po broju mladih koji žive sa roditeljima među prvima smo u Evropi. Istraživanja pokazuju da u našoj zemlji čak 57 odsto stanovništva od 25. do 34. godine i dalje ne napušta rodnu kuću. Od 35. do 44. godine takvih je 32 odsto, a i u populaciji od 45. do 54. godine čak 27 odsto ostaje u roditeljskom domu.
Ovakvi rezultati ne iznenađuju ako se na papir stave troškovi osamostaljivanja. Iako je besparica najveći razlog zbog kojeg sve veći broj mladih živi sa roditeljima, postoje i neki drugi razlozi, sociološki i psihološki.
Psiholog Maja Mandić Marković kaže da društveni i kulturni obrasci koji dominiraju kod nas, ne podržavaju osamostaljivanje mladih.
– Obično se smatra da bi mladić ili devojka trebalo da budu potpuno obezbeđeni i na svaki način podmireni i osigurani, da bi napustili roditeljsko okrilje. Nasuprot tome, u mnogim zemljama to uopšte nije slučaj – objašnjava sagovornica “Života plus”.
Koliko puta ste čuli da roditelj kaže detetu “nemoj ti da se mučiš, ja ću to da uradim”. Kao da smo vaspitani da budemo nesposobni. Rezultat toga je čovek zavistan od roditelja, kome je lepše kod mame i tate, gde je sve besplatno i lagodno.
U Srbiji ljudi kao da i dalje čekaju da ih neko vodi, da dobiju sve “na tacni”. Ova navika je ukorenjena još iz socijalističkog samoupravljanja. U vreme socijalizma bilo je normalno da vas čeka posao i stan od države. Toga više nema, mladi žive u strahu i neizvesnosti, pa se najsigurnije osećaju kod mame i tate.
Produženo detinjstvo uobičajeno je u zemljama Južne Evrope, naročito u Italiji gde su taj problem čak pokušali da reše donošenjem zakona o zabrani života punoletnih osoba s roditeljima. Pitanje je da li bi i ovakav zakon dao rezultate kod nas, gde u istoj sobi nastaju deca u kojoj su “napravljeni” i njihovi roditelji.
“Večita deca” često ostaju „večiti podstanari” kod mame i tate. A mlada osoba ne može da dostigne nivo zrelosti odrasle osobe, sve dok se ne odvoji od roditelja, bukvalno i fizički napusti roditeljski dom i počne da živi oslanjajući se na svoje sposobnosti i snagu, objašnjava naš psiholog.
– Boravak sa roditeljima u istom domu, održava je u nekoj formi produženog puberteta i dečje zavisnosti. Odlazak od roditeljske kuće i samostalan život u svom prostoru, sposobnost za obezbeđenje svoje samostalne egzistencije, suštinski je prelazak u svet odraslih i odgovornih muškaraca i žena. Međutim, odvajanje od roditelja, proces je i za jednu i za drugu stranu – kaže sagovornica “Života plus”. – U redu je da mlada osoba na početku svog odvajanja češće posećuje roditelje i učestvuje u porodičnom životu. To joj pruža sigurnost i omogućava potrebnu podršku. Ukoliko je samostalna, ima svoju karijeru, krug prijatelja ili partnera, povremena poseta roditeljskom domu omogućava joj da održi bliskost i iskaže svoju ljubav. Međutim, ako se neko sa 30 godina redovno hrani kod mame, to obično govori o nedovršenom procesu odvajanja i neostvarenoj zrelosti odrasle osobe.
Zbog produženog lagodnog života kod roditelja, mnoge devojke se teško i udaju. Kada vidi žrtvu svoje majke, devojka na delu ima negativan model koji želi da izbegne. Postaje egocentrična, uz konstatacije: “Ne bih se ja udala, da mu kuvam i perem”. Takva osoba mora da uloži ogroman napor kako bi ostvarila zajednički život i uhvatila se ukoštac sa svim onim što život nosi.I roditelji su skloni da na razne načine sabotiraju svoju decu u nameri da se osamostale. Ovakvo ponašanje roditelja rezultira razmaženim mladim ljudima, koji su zavisni od mame i tate.
– Roditeljima je takođe teško da prihvate da su njihovi “mališani” odrasli. Kad im dete ode iz kuće i oni moraju da menjaju svoj način života, pre svega aktivnosti i usmeravanje emotivne energije – ističe naš psiholog.
Sve je više mladih, ne samo na Zapadu već i kod nas, koji se iz ekonomskih razloga vraćaju u roditeljski dom. Loša ekonomska situacija naterala je mnoge porodice da i dalje dele isti stambeni i životni prostor, iako to ne žele. Često dve ili tri porodice borave u istom domaćinstvu, roditeljski par i deca sa svojim porodicama. Dele ih generacijske razlike, različiti interesi i interesovanja, različiti sistemi vrednosti i stavovi prema mnogim stvarima, od raspolaganja novcem do vaspitanja dece. Ipak, nekima to odgovara.
– U roditeljskom domu je udobno i sigurno. Poznati su odnosi i obezbeđene su mnoge stvari i pogodnosti. Postoji određeni komfor i usluga je obično na visini. Međutim, produženi boravak u roditeljskom domu podržava zavisnost i nesamostalnost. Mladići i devojke koji predugo ostaju sa roditeljima su manje motivisani, obično manje uspešni, manje hrabri i prodorni nego oni koji u pravom trenutku odu od roditeljske kuće. Čovek bez svog prostora je često i čovek bez identiteta. Te osobe gube i samopoštovanje, a život kod roditelja iako ima 30 ili 40 godina stavlja je u infantilnu situaciju, zbog čega je frustriran – naglašava Mandić Marković.
Da bi mlada osoba stekla svoje iskustvo, samopouzdanje, sigurnost u svoje sposobnosti i ličnu zrelost, za nju je dragoceno da se otisne iz sigurne zone i roditeljskog krila, ističe naš psiholog.
– Bez obzira na strahove i potrebu da zaštite, roditeljima je najbolje da pruže podršku osamostaljenju svog deteta. To je pohvala i za njih, jer su izveli na put ličnost koja je sposobna da stane na svoje noge, bori se za egzistenciju, bude samostalna. Kako bi mladi soko naučio da leti i vlada nebom, a da se ne otisne iz gnezda – zaključuje sagovornica “Života plus”.
Ako je za utehu, život sa roditeljima nije samo srpski problem. Svaki treći muškarac i svaka peta žena od 25. do 34. godine u Evropskoj uniji žive s roditeljima, pokazaje istraživanje Evropskog biroa za statistiku. Očekivano, od 18. do 24. godine ovaj procenat je daleko viši – 71 odsto žena i 82 odsto muškaraca.
SMISAO ŽIVOTA PRONALAZE U DECI
– Mnogi roditelji nesvesno ne žele da se suoče sa svojim životom, a često i partnerskim odnosom, pa nastavljaju da žive život svoje dece i upliću se u sve moguće oblasti njihovog života, od toga kako će da urede stan, šta će da kažu na poslu, do toga s kim će da budu u ljubavnoj vezi. Često se govori o sindromu “napuštenog gnezda” kada roditelji osećaju veliku tugu, depresiju, prazninu u srcu i postavljaju pitanje smisla svog života. Stvari koje su decenijama radili za svoju decu, posvećivali pažnju i energiju njihovom odrastanju, zdravlju i razvoju, sada prestaju da budu potrebne. Što su više bili usmereni samo na svoju decu i njihove živote, a manje na sebe, svoje potrebe, ambicije i lični razvoj, odvajanje od dece je teže i bolnije. Sada je došlo vreme da se ponovo okrenu sebi i svom partneru. To je takođe proces za koji je potrebno vreme – objašnjava Mandić Marković.
PORODICA SVE MANjE NA CENI
U prilog produženom detinjstvu ide i ideal večne mladosti. Predrasude kako nema više provoda kada “čovek odraste ili stupi u brak”, takođe utiču na stav mladih da im je bolje da ostanu kod roditelja. Njima je važnije da dobro izgledaju, da ono malo novca potroše na noćni život i putovanja i tako produže „mladalačko ludilo”. Takođe, u krizi tradicionalna porodica je uništena kao merilo vrednosti, pa ne treba da čudi što se mladi teško odlučuju na porodični život, koji donosi i breme odgovornosti.
