Svakog 2. februara veliki broj ljudi posećuje Goblesrs Nob u Panksatoniju (Pensilvanija) kako bi posmatrala izlazak mrmota iz jazbine. Već znate: ako vidi svoju senku, zima će trajati još šest nedelja. Međutim, ako je ne bude ugledao, proleće samo što nije.
Istina je da mrmoti nisu nikakvi meteorolozi a Panksatoni Fil, kakvo ime tradicionalno nosi ovaj primerak, pogodi prognozu u samo 39 odsto slučajeva. Kako je onda ta čudna tradicija uopšte nastala?
Naime, kalendarski smo tačno na pola puta između zimske kratkodnevice i prolećne ravnodnevice, a pagani su taj period slavili festivalom svetlosti kojim su prizivali dolazak proleća. Srednjevekovni hrišćani su modifikovali festival i delili sveće međusobno, a u ovom periodu obeležavali su 40 dana posle Božića i kraj perioda u kom je po jevrejskoj tradiciji majka (u ovom slučaju Bogorodica) nečista nakon porođaja. Njoj je posle ovog perioda ponovo dozvoljen ulazak u hram, pa se 2. februar (u pravoslavnoj tradiciji koja se zasniva na upotrebi julijanskog kalendara, reč je o Sretenju, koje se obeležava 15. februara) smatra danom kad je mladi Isus prvi put ušao u hram.
Uz sve to, Evropljani su pratili šemu hibernacije životinja, kako bi predviđali vreme. Neki su pratili ponašanje medveda (što je slučaj i u Srbiji, gde se 15. februara čeka izlazak mečke Božane), neki jazavaca (Englezi), a neki mrmota.
Nemci, koji su posmatrali izlazak jazavaca iz zimskog sna, doneli su običaj ove vremenske prognoze u SAD, a pensilvanijski potomci Holanđana zamenili su ih mrmotima, verovatno zato što su te životinje bile vrlo rasprostranjene na ovom području.
Praćenje izlaska mrmota Panksatoni Fila postalo je društveni događaj 1887. i od tada su mnogi pronašli svoje maskote za dočekivanje proleća, piše rd.com
Međutim, ono što je Dan mrmota učinilo svetski popularim je istoimeni film sa Bilom Marejem u glavnoj ulozi:
