Katarina Žigić iz Banke hrane kazala je u emisiji „Mi danas“ na televiziji K1 da bacamo hranu iz neznanja i nemanja svesti o tome koliko je ljudi u našoj zemlji gladno.
– Kada dete u svom domu vidi da se hrana baca, onda će i ono sutra primenjivati takav način ponašanja i nebrige. Banka hrane prikuplja hranu od donatora i prosleđujemo je humanitarnim organizacijama. Sve vodeće kompanije u zemlji su uključene i radimo aktivno na tome da se ukine PDV za donacije. Neki od naših najvećih donatora su i lanci supermarketa i proizvođači hrane. Hranu distribuiramo posredstvom socijalnih ustanova (narodne kuhinje, centri za socijalni rad) ili organizacija poput udruženja samohranih majki, dece sa posebnim potrebama, udruženja invalida… – kazala je Katarina Žigić na televiziji K1.
Žigićeva je istakla da je potrebno i promeniti Zakon o bezbednosti hrane.
– Kada je reč o doniranju hrane, treba imati u vidu da sva hrana koja se donira mora biti upakovana u originalnu ambalažu. Dakle, to ne može biti hrana koja je već bila predmet posluživanja, na primer u restoranu. Kada bi se Zakon promenio i kada bi se ukinuo PDV na donacije, sigurno bi bilo više hrane za socijalno ugrožene. Građani koji su platežno sposobni, mogu da naprave mesečni fond za doniranje hrane ugroženima. Postoji i zajednički frižider u Dorćol Platz-u gde svako može da donira hranu – objasnila je Katarina Žigić iz Banke hrane u emisiji „Mi danas“.
Mnogo hrane baca se u vrtićima
Vaspitačica Violeta Veljković ukazala je na to da iako se u vrtićima vodi računa o broju obroka i pažljivo pristupa trebovanju namirnica, iskustva pokazuju da se kuvana hrana u najvećem broju baci.
– Bacamo hranu koju deca ne pojedu. Naše iskustvo pokazuje da deca doručak i užinu lepo pojedu ali kada je za ručak neki kuvani obrok, takva hrana se u najviše baca. Vrtići su idealna mesta za prikupljanje i doniranje hrane – kazala je Veljkovićeva. – Deci uvek govorim da ima mnogo gladne dece, i oni to znaju. Odnos prema hrani je veoma važan za empatiju. U vrtićima se dešava da deca dele hranu između sebe, znaju ko šta više voli, brinu i o hrani i o ljudima koji spremaju hranu. Empatija i odnos prema hrani se gaji odmalena.
Decu u vrtićima, kaže vaspitačica, uče o kulturi ishrane.
– Ima dece koja ne znaju da drže pribor niti da žvaću, i trudimo se da ih tome naučimo. Nadalje, učimo ih da je važno da pojedu svaki obrok, deca su deset sati u vrtiću i moraju lepo da jedu. Decu edukujem o namirnicama tako što priče i junake povezujem sa ishranom i namirnicama. Važno je deci reći: Pogledaj kako lepo miriše, pogledaj boje… Sve je to igra. Sledeći korak je da kada dete pojede obrok odnese svoj tanjir i pribor, ali tanjir mora da bude prazan jer je tada završen „zadatak“. Važno je da hrana bude lepo servirana, sto postavljen. I roditelji su voljni da njihovo dete nauči da jede sve, jer deca često i ne probaju nešto, a to ne vole. Moj cilj je da dete sve proba, i da onda vidi da li mu se nešto sviđa ili ne. Deci se treba posvetiti i učiti ih o ukusima i o hrani.
Najviše se baca voće i povrće
Vladan Šćekić iz Centra za unapređenje životne sredine ukazao je na to da sve manje vodimo računa o tome koliko se hrane baca.
– Direktno merenje u Beogradu, po metodologiji UN-a, pokazalo je da svako od nas baci oko 108 kilograma hrane svake godine. Najviše se baca voće i povrće, a najmanje mlečni proizvodi. Najviše hrane bacaju domaćinstva, a u vrtićima povrće čini oko 60 odsto otpada – kazao je Šćekić u emisiji „Mi danas“.
– Kako bismo bacali manje hrane, važno je da planiramo nabavku, da imamo spisak kada odlazimo u prodavnicu, jer kada kupujemo bez plana veliki deo tih namirnica završi u smeću.
Polovina bačene hrane, kazao je Šćekić na K1 televiziji, dolazi iz restorana i objekata brze hrane.
– Ko god pravi hranu – baca hranu. Otpadom mora da se upravlja, jer i hrana koju bacamo postaje zagađivač životne sredine. Na sajtu Centra postoje pravilnici za vođenje domaćinstva koji mogu pomoći da bolje planiramo i da prestanemo da bacamo hranu.
