Otac dvoje dece i bloger, saznao je da boluje od raka pluća, koji je već ušao u četvrti stadijum. Najviše je zabrinut za svoju decu, koja neće imati oca, pa je na svom blogu napisao tekst u kojem priča o tome.

U petak, 30. maja 2014. godine, saznao sam da imam rak pluća, četvrti stadijum. Ljudima u mom stanju nije ostalo još mnogo života, pa mi je tretman ograničen kako bih lakše pregrmeo sledeću godinu. Postoje i druge opcije kao što su eksperimentalni tretmani, pa sam optimističan, ali iskreno, mislim da znam na čemu sam.

Pre četiri godine, u leto 2010, bili smo na odmoru na moru i svi smo se super proveli. Gradili smo zamke od peska, plivali i opuštali se – doduše, svi osim anksioznog mene. Imao sam stotine nepročitanih mejlova i desetine ideja za tekstove na blogu koje nisam imao vremena da napišem, a bio sam okružen sa previše peska i premalo kafe. Pokušao sam da odglumim da mi je bilo super, ali ljudi su videli da mi nije prijatno, i što je još gore, da ne želim da budem tamo.

Tek na povratku kući sinulo mi je. Tek tada sam shvatio šta sam sve propuštao. Shvatio sam da je to bilo prelepo iskustvo, a da ja to nisam ni znao dok se nije završilo.

Uvek sam bio neispunjen, nezadovoljan, nikad nisam imao dovoljno vremena za pisanje, za svoju ženu, za svoje prijatelje, za svoju decu, a opet sam imao sve to. Tada sam shvatio da je moj život prelep. Raj na Zemlji.

Ja sam svoj Raj otkrio u vožnjama autom sa decom. Mogao sam samo da ih odvezem u školu i vratim ih iz nje, ali ja sam zapravo uživao u razgovorima sa njima tokom vožnje. Puštao sam im muziku, izmišljao pesmice sa njima, pričao o svemu i svačemu.

Raj sam otkrio na prljavom podu košarkaškog terena. Moja tada dvogodišnja ćerka i ja čekali smo svaki dan njenog brata da završi sa časovima, pa smo četiri sata provodili ručajući, igrajući se u igraonici i trkajući se do košarkaškog terena gde smo igrali košarku. Onda bismo seli na pod, jedno ispred drugog, i dobacivali se loptom.

Ali čak i u Raju na Zemlji ima potresa. U novu kuću uslelili smo se u martu. To je naša kuća iz snova. To je kuća u kojoj će moja deca odrasti i to mi cepa srce. Nije mi stalo do sebe, zaista nije. Imao sam život kakav bi mnogi voleli da imaju, ali sve to bih dao za jednu stvar: da mogu da vidim kako mi deca odrastaju.

Moja deca su srećna. Naravno, nekad se žale i cvile, ali su zapravo srećna. Oni su moje umetničko delo: dva nežna, pametna, inteligentna, zabavna, srećna deteta. I ne smem da dopustim da se to završi. Ne smem da dopustim da odrastu tužni. Ne smem da dopustim da odrastu sa neispunjenom prazninom jedva se sećajući oca. Želim da budu srećni. Želim da budem tu da ih usrećim.

I želim da moja žena bude srećna. Ona zaslužuje da bude srećna. Voleo bih da sada mogu da je usrećim.

Ali ja prihvatam činjenicu da se bližim kraju. Prihvatam da mi je život poklonjen kao dar i prihvatam to što neću gledati svoju decu kako odrastaju.

Treba li da se žalim? Treba li da vičem na nebo „Zašto ja?” Ili bi trebalo da se osećam zbunjeno, umorno i tužno?

Štagod da se desi mom telu u narednim mesecima još nije krenulo. Ali sledeće znamo:

Znamo da sam ja najsrećniji čovek koji je ikad šetao ovom planetom i znamo da ću biti voljen sve do svog poslednjeg trenutka. Voleće me moja deca i žena koju obožavam.

Ali dozvolite me da vas zamolim za jednu stvar.

Moja devojčica – ona je stidljiva. Videćete je da se igra sama ponekad i želećete da joj priđete i da joj kažete „Ona se tako lepo igra sama”. Idite kod nje. Igrajte se sa njom. Potrebni ste joj.

Moj dečak – on je neverovatno osetljiv. Sve što mu kažete on će zapamtiti i analizirati mesecima u svojoj glavi. Nemojte se šaliti sa njim samo da biste se nasmejali – to će ga povrediti. Odgovorite na sva pitanja koja ima ili ga bar usmerite na mesto na kome može da nađe odgovor. On voli da se igra i da skakuće okolo, ali morate da se ophodite prema njemu kao prema odrasloj osobi.

A moja žena – dajte joj vremena. Dozvolite joj da napravi pauzu. Ona je na poslu dominanta, ali kod kuće samo želi da se opusti i zabavi. Pomozite joj da se zabavi. Ona će želeti da preuzme sve moguće obaveze na sebe – nemojte to da joj dopustite. Kažite joj da se opusti. Recite joj da uspori. Pomozite joj da uživa u životu. Nemojte je nazivati udovicom. Ona nije udovica. Nije to tako jednostavno. Znate li šta je ona? Ona je dete koje bi svaki roditelj poželeo i majka kakvu bi svako dete želelo. Iako sam ostao kod kuće da bih brinuo o deci, ne bih ništa mogao da uradim bez nje. A ona će nastaviti da ih odgaja i oni će nastaviti da rastu i biće sve bolji zahvaljujući svojoj majci.

Ona je žena mojih snova.