Eritrejci beže od diktature predsednika Afwerkija koji političke protivnike zatvara u kontejnere na temperaturi od 50 stepeni, piše "Jutarnji.hr".
Vegasi Nebijat, 24-godišnja Eritrejka, srećnica je koja je tokom nedavnog pomora ilegalnih imigranata na Sredozemlju uspela da izvuče živu glavu. Do Evrope je pokušala da dođe u sklepanoj barci koja se na pučinu otisnula iz Turske i na kraju doživela tragičan kraj u blizini Rodosa. Sa njom je na improvizovanom splavu bilo još stotinak ljudi, od kojih se troje utopilo, i to je samo još jedna u nizu tragičnih epizoda koje na hiljade imigranata proživljava na svom očajničkom putu prema boljem životu.
Ali, igrom slučaja Nebijat je, tačnije njena fotografija na kojoj je izmorenu i natopljenu vodom na obalu izvlači jedan od grčkih spasilaca, postala simbol imigrantske krize s kojom se Evropa suočava i oko koje, najavljujući nove mere za spas ljudskih života i borbu protiv krijumčara ljudi, neprestalno polemiše.
– Tako sam srećna. Nismo sigurni šta ćemo učiniti, ali nadam se da ćemo putovati Evropom – izjavila je posle ova mlada žena.
Njen put, koji ju je doveo do Rodosa, u suštini liči na sve druge. Iz Eritreje je pobegla preko granice sa Sudanom gde eritrejske sigurnosne snage primjenjuju politiku “pucaj u svakoga ko pokuša da pobegne”. Zatim se nekako domogla Turske i ukrcala na splav koji je od početka bio osuđen na propast. Njena fotografija i svedočanstvo o golgoti koju je prošla, mnoge je zainteresovala za Eritreju, koja poslednjih godina nosi nezahvalan nadimak “afrička Severna Koreja” i čije vlasti neguju kult neizmerne zatvorenosti i tajnovitosti prema ostatku sveta.
Uprkos toj zatvorenosti i svim svojim naporima, Eritreja ipak ne može da sakrije, kako tvrdi britanski “Telegraf”, činjenicu da su njeni državljani među “najvernijim mušterijama” krijumčara ljudi na Mediteranu. Prema podacima Ujedinjenih nacija od 200 hiljada ilegalnih imigranata koji su prošle godine krenuli put Evrope, njih čak 18 odsto, odnosno svaki peti, bili su državljani Eritreje. Time su zauzeli drugo mesto, odmah nakon ratom izmrcvarenih Sirijaca koji u tome prednjače, i čine 31 odsto ilegalnih imigranata.
Zašto, zapitala se međunarodna zajednica, svi žele da pobegnu iz Eritreje? Zašto u toj državi niko ne želi da živi? “Telegraf” daje odgovor u nedavno objavljenom članku pod naslovom “Eritreja: Beg iz moderne Sparte”.
Pretpostavlja se, piše list, da je iz Eritreje izbeglo oko 305.000 ljudi, odnosno oko pet odsto stanovništva. Ali, za razliku od Somalijaca, Nigerijaca ili Afganistanaca, s kojima Eritrejci često dele skučeno mesto na sklepanim brodovima, stanovnici te zemlje ne beže od ratnih sukoba. Oni beže od mučenja, hapšenja bez ikakvih pitanja, ustajale ekonomije i masovnog sprovođenja u tamošnju vojsku koje se svodi, kako piše list, na ropstvo.
Radi se o žestokoj i brutalnoj diktaturi koju je uspostavio bivši gerilski vođa i višegodišnji predsednik Isajas Afeverki. Slika njegovog upravljanja Eritrejom – koja je nakon dugog rata službeno dobila nezavisnost 1993. godine, samo da bi ponovo utonula u sukob s Jemenom, a zatim sa starim neprijateljem Etiopijom – kao što to često biva na tom kontinentu, “afrički je otužna”.
Eritrejom vlada jedna stranka – njegova, izbori se nisu održali već dva decenije, hiljade političkih zatvorenika trunu u zatvorima, a ostatak zemlje ostaje izvan dohvata stranih medija i grupa za zaštitu ljudskih prava. Zemlja nikako da se oporavi i zaceli rane najdugovečnijeg rata na afričkom kontinentu.
Uzroci potiču još iz vremena kolonijalne “otimačine”. Eritreju, kao bivšu italijansku koloniju, Britanci su okupirali 1941. godine, a zatim je 1952. UN odlučio da će Eritreja biti autonomni entitet u federaciji s Etiopijom – kompromis između etiopskih poziva na suverenitet i eritrejskih težnji za nezavisnošću. Taj je dogovor i za jednu i za drugu stranu bio potpuno neodrživ. Ali, deset godina kasnije etiopski car Hajle Selasije, odgovarajući na sve žešće protivljenje iz Eritreje kojoj je Etiopija nametala svoja pravila igre, odlučuje da aneksira Eritreju. Počeo je rat dug 32 godine, “borba za slobodu” koju Eritrejci nazivaju “gedli”, a koja se 1991. završila nezavisnošću. Godine 1993. održan je i referendum o nezavisnosti pod nadzorom UN-a, te je Eritreja dobila i “službenu” nezavisnost. Ali, dva suseda nisu prestala da bvode bitku – 199. počeo je novi sukob izazvan pograničnim pitanjima, a završen je 2000. mirovnim sporazumom. Međutim, obe strane brojale su na desetine hiljada žrtava.
Kako “Telegraf piše”, nekadašnji eritrejski borci za slobodu pretvorili su se u despote. I Afeverki se danas optužuje da je zemlju pretvorio u gigantski zatvor s najmanje deset hiljada političkih zatvorenika, koji se po pitanju medijske slobode kotira baš kao i Severna Koreja.
– Tokom 30-godišnjeg rata Eritreji su se divili čak i neprijatelji. Bili su dobro organizovani i disciplinovai. Ali, nakon što su preuzeli vlast, čini se da su odustali od tog načina, predsednik je postao dominantan – tvrdi Eritrejac Gajim Kibreab, profesor s univerziteta.
Vlasti u Eritreji, očekivano je, negiraju ovakve tvrdnje. Ali, istovremeno su odbile ulazak u zemlju UN-ovoj službiza ljudska prava koja je pre dve godine dobila zadatak da istraži razloge egzodusa iz te države. Konačan izveštaj trebalo bi da bude gotov u julu, ali i onaj preliminarni je dovoljno jeziv – “neograničen vojni rok, proizvoljno hapšenje i pritvaranje, likvidacija, mučenja i nehumani uslovi u zatvorima”.
UN tvrdi da su neki od zatvorenika zatvoreni u čeličnim transportnim kontejnerima, i to na temperaturama koje dosežu čak 50 Celzijusovih stepeni. Drugi pričaju o praksi da se osuđenici mažu smesom šećera i mleka kako bi na njih navalili moljci i izludeli ih.
Glavni razlog bega, navodi list, ipak je drakonski zakon o služenju vojnog roka. Uspostavljen nekada kao nužda, zbog sukoba s Etiopijom, danas je postao izgovor za držanje stanovnika u vazalskom, podređenom položaju. Regruti se prisiljavaju na rad, često u rudnicima zlata, a vojni rok može potrajati 10 i više godina. Dezerteri se oštro kažnjavaju.
– Život u vojsci je bio veoma težak, jedva da je bilo hrane. Nismo učili o ratovanju, nego smo gradili kuće za visokorangirane pripadnike vojske. Nakon dva meseca odlučio sam da ću pobeći. Moj beg je krenuo po zlu, pa sam završio u zatvoru gde su me tukli svaki dan. Dva moja prijatelja su ubijena, a ostali su poludeli od bolesti i vrućine. Zatvorom se proširila malarija, a lekova nije bilo. To je bio njihov način da nas ubiju – priča 28-godišnji Henok Tekle, koji je iskoristio priliku kada su čuvari slavili dan nezavisnosti i pobegao, a od 2005. je stanovnik Britanije.
– Ako me pitate gde je pakao na zemlji, verovatno bih spomenuo dva mesta: Eritreja Severna Koreja. Nema hrane, nema struje, a tvoje prijatelje mogu da ubiju tebi ispred nosa. Nije ni čudo što svi odlaze, nema nade – ističe Tekle.
Opšti egzodus je zabrinuo i same vlasti u Eritreji, koje su malo popustile pa više ilegalne imigrante, uključujući dezertere, ne tretiraju automatski kao izdajnike kad se vrate u zemlju.
