Salman Rušdi (67), slavni britanski pisac indijskog porekla, koji je od 1989. i fatve koju je na njega bacio iranski verski vođa Ruholah Homeini živeo pod konstantnom pretnjom smrću, izjavio je da je pravo slobode govora apsolutno ili ga - nema.

Rušdi je 1988. objavio roman „Satanski stihovi” u kojem je jedan od likova jedna od Muhamedovih žena Ajša, što je razgnevilo iranske verske vodje i posebno ajatolaha koji je izrekao pomenutu smrtnu presudu, fatvu, koja se po šerijatskoj teoriji nikada više ne može povući.

Posle sinoćnjeg govora na univerzitetu Vermont, Rušdija su pitali o ubistvu karikaturista iz francuskog satiričnog lista Šarli ebdo. Rušdi je odgovorio da ga je ubistvo razgnevilo kao i to što su odmah posle zločina, pojedini i sa levice i sa desnice, počeli da – nipodaštavaju žrtve.

– Francuska satirična tradicija je oduvek bila vrlo zajedljiva i oštra, i još uvek je. Ono što me stvarno vredja je način na koju su naši mrtvi drugovi, koji su koristili ista orudja kao ja – pero – skoro momentalno bili ocrnjeni i nazvani rasistima – rekao je Rušdi.

Rušdi je primetio da neki veruju kako govor treba da bude slobodan, ali da ne „ide predaleko, niti da ikoga povredi”.

– I Džon Kenedi i Nelson Mandela koriste iste tri reči koje u mojoj svesti objašnjavaju sve: ‘Sloboda je nedeljiva’. Ne možete to razdvojiti, inače to nije sloboda. Vi možete ne voleti Šarli ebdo, ali to što vi to ne volite nema nikakve veze sa njihovim pravom na slobodan govor – naglasio je Rušdi.

Rušdijevo gostovanje na Univerzitetu Vermont bilo je planirano mesecima ranije, i trebalo je da bude posvećeno njegovoj knjizi „Harun i more priča” objavljenoj 1990, posvećenoj Rušdijevom sinu Harunu, u kojoj pisac pokušava da prebrodi, putem mašte, svoje zatoceništvo u kojem je provodio dane posle Homeinijeve fatve, boraveći na nepoznatoj adresi.

Nove okolnosti teškog zločina u Parizu promenile su, medjutim, karakter pišcevog nastupa u Vermontu.

Salman Rušdi, pošto je 1998. fatva zvanično ukinuta, živi u Njujorku. I pored toga, mere bezbednosti su u Vermontu bile opsežne i vrlo detaljne; obezbeđenje je pretresalo torbe i zagledalo pod zimske kapute pristigle publike.

Po islamskoj doktrini, jednom izrečena fatva ne može se nikada povući, pogotovo kada je onaj koji ju je izrekao u međuvremenu preminuo, kao što je i slučaj sa imamom Ruholahom Homeinijem (1902-1989).

Tokom večeri Rušdi nije direktno spominjao svoje zatočeničke godine koje su mu, recimo, odnele iz života suprugu Padmu koja nije mogla da izdrži tu napetost i napustila ga je, ali je govorio o tome kako tekstovi pisaca koji udare na moćne nadžive kritike iako sami pisci ponekad – ne prežive.

Rušdi je naglasaio da je zadatak umetnosti da “gura preko granice”, otvara horizonte i širi vidike. Ali, dodao je, to nije lak posao, i pisci ne mogu da idu utabanim i lakim stazama.

– Pisci koji guraju svoju istinu do krajnje granice, često naiđu na moćnu reakciju koja gura u suprotnom smeru. Naiđu na sile tišine koje se suprotstavljaju silama govora. Sile cenzorstva nasuprot silama kazivanja. Na toj granici te suprotstavljene sile su jake, i mogu biti veoma opasne za umetnika. I mnogi će umetnici jako patiti zbog njih – zaključio je Salman Rušdi.

Salman Rušdi u svet velike književnosti, kao i u red najvećih svetskih pisaca, ušao je 1981. godine, romanom “Deca ponoći”, situiranom u njegov rodni Mumbaj, čija radnja počinje u ponoć 15. avgusta 1947, u trenutku kada Indija stiče nezavisnost od Velike
Britanije. Kroz život glavnog junaka Salema Sinaja, rođenog u času te ponoći, pratimo sudbinu moderne Indije, sa svim njenim protivurečnostima i tegobama.



loading...