Žan Klod Nkusi iz Ruande može da se pohvali i više nego mnogobrojnom porodicom. Iako ima samo 23 godine, on ima 24 dace!
I ne, nije ih dobio mlad niti oni imaju njegove gene!
Žan Klod, kao i mnogi drugi mladi ljudi iz te nasiljem razorene zemlje, „veštački” je otac 24 dece.
Jedino što im je zajedničko je – svi su preživeli genocid u kojem je 1994. godine ubijeno oko 800.000 ljudi, piše CNN.
Žan Klod pripada etničkoj grupi Tutsija i član je organizacije Savez studenata žrtava genocida (AERG), čiji je „zaštitni znak” akcija pomoći žrtvama stvaranjem „veštačkih porodica”.
Organizaciju je 1996. godine osnovalo 12 studenata Univerziteta u Ruandi, a danas ta organizacija broji više od 43.000 studenata i srednjoškolaca te male afričke države.
AERG stvara „veštačke porodice” od svojih članova, na osnovu teritorijalne pripadnosti nekom fakultetu ili školi. Novoformirana „porodica” sastaje se i demokratski bira „oca” i „majku” iz svojih redova.
Iako te „porodice” ne žive zajedno, međusobno se pomažu kad je reč o finansijama i drugim pitanjima.
Danas širom Ruande postoje stotine „veštačkih porodica”.
– U Ruandi smo svi nekad imali velike porodice, ali je u vreme genocida mnogo ljudi pobijeno… zato stvaramo „veštačke porodice” – da bismo se vratili uobičajenim životima – kaže jedan od koordinatora Organizacije Danijel Tujizere za CNN.
Zato i danas u Ruandi možete da nađete čoveka koji je otac 25 dece.
– To je zbog istorije – dodaje on.
Nacionalna koordinatora AERG Konstantin Rukundo objašnjava da je koncept proizašao iz osnovnih potreba.
– Potreban vam je neko ko će o vama brinuti – kaže ona, objašnjavajući da je cilj da te porodice, kao i sve druge, briga o svojim članovima doživotno.
Prema procenama Unicefa, 95.000 dece ostali su siročići zbog genocida. Čak 75 odsto njih svedoci su ubistava i ranjavanja, a mnogi su i lično žrtve nasilja i silovanja.
Njihovi problemi u Ruandi nastavljeni su i posle 1994. godine. Do 2001, procenjuje se da je 264.000 dece iz Ruande izgubilo jednog ili oba roditelja zbog side, bolesti koja se delimično proširila zbog masovnih silovanja kao „oružja” u ratu.
Ta deca i danas uglavnom pate jer su siromašna, često beskućnici, sa traumama i nerešenim pravnim statusom. Zemlja koju su posedovali njihovi roditelji oduzimana je posle njihove smrti, a mnogi mladi tada su bili premladi da bi potraživali zemljište.
Kelsi Finegan, koja se bavi problemima preživelih u genocidu, kaže da tu decu, danas mlade ljude, u različitim aspektima života prate različite traume: „Mnogi imaju problem sa učenjem, sa održavanjem veza, probleme sa drogom i alkoholom.”
Kevin Mugina je dvadesetjednogodišnjak koji je i sam član jedne „veštačke porodice” i kaže da mu to pomaže da se izbori sa svojim osećanjima.
– Neki ljudi bili su veoma besni. Neka deca i danas su u šoku – kaže on, primećujući da porodica pomaže razgovorom i kontrolom osećanja – kako bi u miru živeli sa susedima.
Avgustin Nsengijumua ima 27 godina i kaže da i dan danas zove svoju „veštačku” majku „za svaku sitnicu” – kad mu fali olovka ili ostane bez sapuna.
Nkusi, dvadesettrogodišnji „otac” 24 dece, mlađi je od nekih svojih „potomaka”. Kaže za CNN da očinstvo nosi veliku odgovornost: „Morate da znate svaku situaciju u kojoj su vaša deca – da li jedu, uče, kako žive svaki dan. Ako je jedno dete bolesno, moram to prvi da saznam.”
Njegova „deca” smislila su mu i nadimak – Urumuri, što u prevodu otprilike znači: „onaj koji donosi svetlost”.
