Stavili su mi lisice i obukli mi ludačku košulju. Ispirali su mi mozak pričama o tome koliko je nastrano što volim drugu devojku.
Ovako svoju ispovest počinje Zulema Konstante, 22-godišnja studentkinja psihologije iz lučkog grada Gajakila u Ekvadoru, koja je uspela da pobegne sa klinike za odvikavanje od homoseksualnosti.
Zulema je tamo dospela kada su je dvojica muškaraca otela. Pošla je sa ocem na ručak i, dok su se vozili njegovim kolima ka restoranu, na putu im se isprečilo drugo vozilo.
– Dvojica muškaraca su otvorila vrata, zgrabila me cepajući mi odeću i, mada sam vrištala iz sveg glasa, prebacili su me u svoj automobil. Tata je to mirno posmatrao i samo je ponavljao: „Biće sve u redu, to je za tvoje dobro, dete” – priča kroz suze Zulema, koja još ne može da poveruje da je njena rođena porodica organizovala njeno kidnapovanje i prisilno „lečenje” samo zato što im je priznala da je lezbijka i da je zaljubljena u drugaricu Sintiju Rodrigez (22).
– Na klinici sam posle obavezne jutarnje molitve, morala golim rukama da ribam klozete. Za ručak smo dobijali hranu punu crva, a terali su nas da pojedemo sve do poslednje mrvice – rekla je devojka, koja je tri sedmice provela na psihološkom ispiranju mozga zbog društveno neprihvatljive seksualne orijentacije.
Javile su se i druge devojke koje su ispričale kroz kakav su pakao prošle.
– Mučili su me elektrošokovima, po tri dana mi nisu dozvoljavali da se okupam, nisu mi davali da jedem, tukli su me i besili za noge – ispričala je Denisa Freire (25), koja je imala samo 15 godina kad ju je majka naterala na „lečenje”.
U Ekvadoru tajno radi oko 200 ovakvih centara, čiji vlasnici govore roditeljima gejova i lezbijki da su im deca bolesna i da oni imaju „lek” za to. Drže ih fundamentalističke hrišćanske grupe koje angažuju lekare, bolničarke i psihologe.
