Šta Silvio Berluskoni, Gerhard Šreder, Najdžel Feridž i Aleks Salmond imaju zajedno? Oni su svi fanovi internacionalnog kluba obožavalaca Vladimira Putina. U pitanju su političari koji su razvili geopolitičku zaljubljenost u predsednika Rusije, piše politički dopisnik lista Telegraf Aleks Spilius.
U pitanju su političari koji su rođeni i odgajani u demokratskoj tradiciji, ali koji ipak osećaju određenu privlačnost prema čoveku koji je fokus osude velikog dela sveta.
U pitanju je vođa navodno moderne države koja je anektirala teritoriju susedne zemlje (Krim), vođa koji vodi zemlju u kojoj se kritičari zatvaraju, a homoseksualci izlažu progonu.
I na samom kraju, u pitanju je predsednik koji je sebi obezbedio milione, kao i svojim saradnicima.
Ovo je čovek kom se Aleks Salmond, vođa Nacionalne partije u Škotskoj, divi zbog toga što je uspeo da „obnovi značajan deo ponosa Rusije”.
Međutim, Salmond je ipak pazio da ne pređe granicu ovom izjavom dodajući da „ne podržava sve akcije Rusije”.
Najdžel Feridž, britanski evroskeptični političar, poznat kao vođa Stranke nezavisnosti u Velikoj Britaniji, takođe deli ovo mišljenje i divljenje.
U intervjuu koji je objavio početkom aprila, on je izjavio da, iako ne odobrava Putinovu politiku, smatra da je njegovo bavljenje krizom u Siriji „brilijantno” i da se divi vođi Rusije više nego ijednom drugom političaru na svetu.
– U poređenju sa decom koja vode spoljnu politiku Velike Britanije, prema njemu imam više poštovanja nego prema svima njima – izjavio je.
Za nacionaliste kao što su Salmond i Feridž, Putin predstavlja svetli primer populizma u akciji. Čak i uz ekonomsku stagnaciju zemlje, Putin je u stanju da sakupi veliki broj Rusa pod svojom patriotskom zastavom.
Ovaj hirurški poboljšan Rus pridobio je i simpatije Berluskonija, bivšeg premijera Italije i osuđenog kriminalca, koji na njega gleda kao na sebi sličnog.
Gospodin Šreder, bivši kancelar Nemačke koji je proslavio svoj sedamdeseti rođendan u društvu Putina, se kao i većina Nemaca divi njegovom antiameričkom stavu, njegovoj sposobnosti da pruži alternativni narativ arogantnom nametanju liberalnog konsenzusa Vašingtona. On je takođe i član borda direktora Gazproma, ruskog energetskog diva.
Naravno, važno je napomenuti da Vladimir nije ni lud ni loš, a postoji i ideologija iza njegovih poteza – ideja o Evro-Aziji koja bi Rusiji vratila nekadašnju snagu, kao i njen instinkt za preživljavanje koji je jedno vreme bio potpuno izgubljen i uspavan.
Međutim, njegova konstrukcija kulta ličnosti, degradacija establišmenta u Rusiji i otvorena agresija prema Ukrajini mogli bi zemlji, na samom kraju, da donesu i dosta štete.
Svi oni koji mu se dive trebalo bi to da shvate i prepoznaju da njihovo lično divljenje prema Putinu proizilazi i njihovih sopstvenih despotskih tendencija, pa čak i kada su one smeštene unutar političke partije, a ne nametnute celoj naciji.
Sve to govori više o njima, nego o Vladimiru Putinu.
