Bojanova majka Branka sigurna je da je njeno dete moglo da preživi, samo da su krenuli na poziv. Kaže da je dečak dobio gušenje, bolela ga je glava i povraćao je, a onda je krenuo kašalj i poslednji minuti borbe za život, piše “Telegraf”.

Spakovala ga je u kola, sa suprugom i krenula iz Ašanje put Pećinaca, a razdaljina između ova dva sela iznosi oko 25 kilometara. Na pola puta, shvativši da dečak neće izdržati,Branka je pokušala da pozove Hitnu, ali kako je centrala ove zdravstvene ustanove bazirana na automatskom odabiru željenog broja, zbunila se, jer nije znala kako da ih pozove. Umesto nje, to je učinila njena koleginica.

 Samo sam joj rekla da krenu, da je dete u pitanju, da nam treba kiseonik ili injekcija. A oni su odgovorili da ne mogu poći pred nas, jer ne znaju da li ćemo se mimoići, da li ćemo se prepoznati. I da, ako smo već došli do pola puta, pređemo još pola. Kao da ne bismo prepoznali rotaciju, ablendovali bismo – ispričala je majka.

Ona je dodala i da je Bojan tokom vožnje imao sve gore posledice gušenja, da ga je samo molila da izdrži i da se bliže ambulanti.

– Pitao je u jednom trenutku “tata, koliko još imamo?”, on je rekao “za minut smo tamo, sine”. Moj Boki je samo rekao “neću ja ovo izdržati, ja ću umreti”. Onda sam mu rekla “izdržaćeš sine, jak si”– kroz plač je rekla Branka.

Ušao je držeći se za očev vrat, a onda je krenula borba za dečaka. Lekari su počeli reanimaciju, a roditeljima su rekli da izađu napolje.

– Pokušali su, oživljavali ga, zvali ga imenom, govorili mu “probudi se”, a ja sam se pitala što ga muče tu pola sata, zašto ne krenemo za Beograd – prisetila se najbolnijih trenutaka sinovljevog života mama.

Kada je ekipa iz Pećinaca odlučila da je dečaku potrebna intervencija neke jače ustanove, poslat je na Institut za majku i dete, sanitet je krenuo, ali majci nije bilo dozvoljeno da uđe sa njim.

Kako su nam roditelji rekli, videli su da je dete belo, podbulog stomaka i modrih usana, izgledao je kao mrtav, ali nisu želeli da veruju da je to istina. Branka je u jednom trenutku, sedeći u vozačkoj kabini molila šofera da požuri. On je činio sve što je mogao.

Stigavši na Institut, lekarska ekipa ga je preuzela i pokušala da ga vrati u život, ali i pored svih napora, samo su mogli da izađu pred Branku i Radenka, kažu im da budu jaki i konstatuju smrt.

– Doktorka iz Pećinaca koja je išla u pratnji mog deteta, čučnula je ispred mene, da mi kaže da se saoseća sa mnom. Pitala sam je – imate li dete? Rekla je da ima. Ja sam joj odgovorila “mislim da nemate, jer nemate ni srca ni duše” – rekla je majka dečaka.

Lekari u Pećincima su rekli da je umro na Institutu za majku i dete, a sa Instituta su Branki saopštili da je dete već došlo u stanju kliničke smrti.

– Možda je njemu bilo suđeno da umre, ali mene boli što nisu izašli po nas. Ja bih im bila zahvalna samo da znam da su krenuli, ali nisu. Videli bismo ih, stali bismo, nisu ovde putevi toliko prometni, pa da se ne prepoznamo. Moje dete je platilo ceh neodgovornih lekara, zato sa vama i pričam, da se alarmiramo, da niko više ne izgubi život zbog njih. A mi sa našim bolom kako ćemo? Nikako. Za ceo život. Majkin sin, jedini – u suzama i s bolom ispričali su roditelji.

Oni su očajni i van sebe, nisu svesni da je sve ovo što im se desilo uopšte moguće, ne mogu da se pomire sa gubitkom deteta.

Direktorka Doma zdravlja “DR Dragan Funduk” oglasila se povodom tragičnog događaja

– Meni je strašno što se ovo desilo. Kada smo videli da se deli po društvenim mrežama, formirali smo komisiju za unutršanji nadzor, ona je pregledala sve i radi na tome. Mi ćemo vam dati izveštaj na uvid, kako medijima tako i stručnoj javnosti. Ja bih vas samo zamolila da ne pravimo senzaciju i ne dižemo tenziju, tragedija je strašna – rekla je za “Telegraf” direktorka Doma zdravlja dr Dubravka Cvetković Mićić.