Navršava se 13 godina od martovskog pogroma na Kosovu, u kojem je proterano oko 4.000 Srba, uništeno 800 srpskih kuća i zapaljeno 35 verskih objekata. Organizatori nasilja i dalje su van domašaja pravde. Trodnevno nasilje odnelo je živote 19 osoba, od čega 11 Albanaca i osam Srba.

 

Povod za pogrom bilo je naopako tumačenje nesreće u kojoj su stradala dva albanska dečaka. Prema albanskoj verziji događaja, oni su 16. marta 2004. godine bežeći od dece iz susednog etnički srpskog sela Zupče upali u reku Ibar i udavila se.

Događaj je obznanio čelnik lokalne podružnice kosovskog Odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda Halit Barani, opisujući ga kao “napad srpskih bandita”, što je izazvalo bes među kosovskim Albancima, koje, kako se u narednim danima ispostavilo, skoro 19.000 pripadnika Kfora nije bilo u stanju da zauzda.

Tadašnji portparol policije Unmika Derek Čepel demantovao je da su dva albanska dečaka nastradala bežeći od Srba i ocenio da je nasilje na Kosovu bilo unapred planirano.

Osim 19 žrtava nasilja, kako glasi zvanična verzija događaja, šest leševa dopremljenih u prištinsku mrtvačnicu nikada nije identifikovano. Oko 900 osoba, Srba, Albanaca i pripadnika međunarodnih misija je povređeno. Proterano je više od 4.000 Srba.

Više od 800 objekata, uključujući 35 crkava i manastira, teško je oštećeno ili potpuno uništeno. Prema procenama Unmika, u neredima je, na 33 lokacije, učestvovalo oko 60.000 Albanaca. Povređeno je više od 100 pripadnika Kfora i policajaca UN, a zapaljena su i 72 vozila međunarodnih snaga.

Statistika Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) pokazuje da je, zbog martovskog nasilja, kosovsko pravosuđe pokrenulo 400 slučajeva.

Prema izveštajima policije Unmika, u međusobnim obračunima međunarodnih policajaca i njihovih kosovskih kolega, nekoliko policajaca je ranjeno, ali motivi tih sukoba, ukoliko nije bila reč o proizvodu opšteg haosa, nisu baš najjasnije rasvetljeni.

Istovremeno, talas nasilja pokrenuo je seriju političkih događaja, poput izveštaja specijalnog izaslanika šefa Ujedinjenih nacija Kaja Ejdea i opservacija zapadnih zvaničnika da je nerešen status bio jedan od ključnih pokretača nemira, što je četiri godine kasnije korišćeno kao alibi za jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova i podrške SAD za takav potez kosovskih Albanaca.

Tokom demonstracija, zabeleženo je i nekoliko slučajeva kada su Albanci pomagali napadnutim Srbima, ali i oni su ubrzo postali meta ekstremista.

 

Hronologija nasilja, prvi dan

Ipak, albanski mediji, pre svih Radio-televizija Kosova, nastavili su da emituju kontroverzna tumačenja o utapanju dečaka, pa je i broj demonstranata u nekoliko mesta na Kosovu sa desetak hiljada za nekoliko časova porastao na punih 60.000. Nasilne demonstracije, istovremeno, zahvatile su 33 mesta na Kosovu.

– Da nije bilo neodgovornog i senzacionalističkog izveštavanja o događajima 17. i 18. marta, stvari na Kosovu mogle su krenuti sasvim drugim tokom – navodi se izveštaju prištinske kancelarije OEBS-a za slobodu medija, objavljenom dva meseca posle martovskog nasilja. 

Već oko podne 17. marta, kako se navodi u 44 strane dugom izveštaju Unmika, demonstranti su se okupili u južnom delu Kosovske Mitrovice i blokirali prilaze gradu.

Martovski pogrom na KiM 2004. godine

Demonstranti su, posle kraćeg koškanja, pregazili barikadu na mostu kod Ibra i zasuli okolne zgrade kamenicama i Molotovljevim koktelima. Pripadnici Unmika su zatim demonstrante zasuli suzavcem i šok-bombama uspostavivši kakvu-takvu kontrolu.

Međutim, učesnici protesta su počeli da spaljuju Unmikova vozila, što je odvuklo pažnju policije i omogućilo da nekoliko neidentifikovanih osoba naoružanih “kalašnjikovima” pređu na severnu stranu. Nastavljeno je bombardovanje kamenicama.

U Prizrenu su u rano poslepodne zatvorene sve prodavnice u centru grada, a okupljena masa se prvo obračunala sa vozilima međunarodnih misija, da bi, zatim, popalila sve srpske objekte u gradu, uključujući crkvu, Bogosloviju i manastir Svetog arhangela Mihaila, iz koga su nemački vojnici prethodno evakuisali sveštenike, izazivajući bes medija u svojoj državi.

Priština je u vreme martovskog pogroma bila gotovo etnički čista – u gradu je ostalo svega nešto više od 200 Srba. Tog 17. marta demonstranti su zaposeli stanicu Unmika u naselju Vranjevac i zapalili više policijskih terenskih vozila. 

Tridesetak Srba bilo je tada u zgradi “JU programa”, koju su Albanci zapalili. Nakon više pokušaja, snage Kfora evakuisale su ugrožene Srbe u svoju bazu. Zapaljena je i Crkva Svetog Nikole, a na Hram Hrista Spasa je pokušan napad, ali je bio sprečen od strane Kfora.

Istovremeno, grupa od oko 5.000 studenata krenula je put srpskog sela Čaglavice, svega nekoliko kilometara južno od Prištine.

Kako navodi Unmik, policija je uspela da glavninu grupe zaustavi pre ulaska u Čaglavicu, ali je veliki broj demonstranata uspeo da okolnim putevima stigne do odredišta. Masa je polako potiskivala policiju, uspevši da se probije do prvih kuća u tom selu.

Kuće su zapaljene, a međunarodne snage su se koliko-toliko konsolidovale tek pošto su iz američke baze Bondstil, kod Uroševca, stigli oklopni transporteri i značajna pojačanja.

Albanci koji su autobusima i kolima pristizali iz Drenice zapalili su 17. marta zgradu Opštine u Kosovu Polju, organizovali napad na bolnicu, školu “Sveti Sava” i dvadesetak srpskih kuća. Srpske kuće su spaljivane do temelja, a pored njih i svi pomoćni objekti.

Spaljene su obe pravoslavne crkve u Kosovu Polju – Crkva Svetog Nikole, iz XIX veka, i Crkva Svete Katarine, u selu Bresje, kod Kosova Polja. Porušen je veliki broj spomenika na pravoslavnom groblju, što je nastavljeno i nakon pogroma.

Drugi dan

Na Kosovo je drugog dana nasilja stigao komandant južnog krila NATO-a, američki admiral Gregori Džonson, koji je preuzeo komandu nad Kforom od Nemca Holgera Kamerhofa i odobrio razmeštanje pojačanja, koja su, u međuvremenu, krenula iz Bosne.

U znak protesta zbog ubistva jednog pripadnika bivše OVK, koga je 17. marta usmrtio policajac Unmika, albanski ekstremisti su u Peći organizovali demonstracije na kojima se okupilo više hiljada ljudi.

Za vreme trodnevnih nemira, u Peći su zapaljene Crkva Svetog Preteče i Crkva Svetog Jovana Krstitelja, Stara mitropolija sa parohijskim domom i Crkva vavedenja Presvete Bogorodice, u Belom Polju, koja je nastradala 1999. godine, ali je bila delimično obnovljena i osposobljena za bogosluženje. Takođe, porušeni su i svi nadgrobni spomenici na groblju u Belom Polju.

Osamnaestog marta albanski ekstremisti su izvršili napad na selo Svinjare i tom prilikom zapalili veći broj srpskih kuća. Uz pomoć pripadnika Unmika, meštani su, iz zone napada premešteni u drugi kraj sela.

Tokom večernjih časova, 18. marta, albanski ekstremisti palili su napuštene srpske kuće u Obiliću, dok su na policijsku stanicu bacili bombu. Takođe, spaljena je srpska crkva u centru Obilića, kao i zgrada ambulante. Istog dana svi Srbi iz Obilića su proterani.

Kod nemačke baze Kfora u Prizrenu 18. marta došlo je do sukoba između ekstremnih Albanaca i međunarodnih mirovnih snaga. Albanci su pokušali da uđu u bazu u kojoj je bilo sklonjeno 58 Srba, ali je njihov napad odbijen. Demonstranti su uništili na desetine vozila Unmika, službena vozila UN, kao i nekoliko privatnih automobila.

Predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, Nebojša Čović, došao je 18. marta u Kosovsku Mitrovicu kako bi smirio situaciju kod preostalih Srba. Srpske snage bezbednosti su pojačale kontrolu na administrativnim prelazima sa pokrajinom kako ne bi došlo do prelaska ekstremista sa obe strane. 

Nasilje organizovano

Nemačka obaveštajna služba (BND) od samog početka je tvrdila da su demonstracije planirane, zasnivajući takve zaključke na transkriptima prisluškivanih telefonskih razgovora nekadašnjih komandanata Oslobodilačke vojske Kosova.

Tadašnji komandant južnog krila NATO-a, admiral Džonson, neposredno po izbijanju nasilja izjavio je da događaji na Kosovu “deluju okrestrirano i organizovano”. “Razvoj događaja na Kosovu poslednjih dana ukazuje na postojanje organizovanog obrasca u tom nasilju”, rekao je tada Džonson.

Slične izjave dolazile su i od tadašnjeg generalnog sekretara NATO-a, Japa de Hop Shefera, koji je kosovske Albance upozorio da greše ako veruju da organizovanim nasiljem mogu dobiti od međunarodne zajednice ono što žele.

I komandant međunarodnih snaga u Bosni, general Virdžil Peket, čije su snage pritekle u pomoć kolegama na Kosovu, potvrdio je da su neredi “vrlo dobro orkestrirani i organizovani”, dok je komandant italijanskih snaga na zapadu Kosova Alberto Primiseri izjavio da su “Albanci imali spremljen plan da opustoše Kosovo”.

Uprkos spektakularnim izjavama međunarodnih zvaničnika kako je reč o orkestriranoj, dobro organizovanoj i pripremljenoj akciji, pozatvarano je oko 260 manje ili više anonimnih učesnika demonstracija, pod optužbama koje se kreću od nasilničkog ponašanja, krađe, pa sve do ubistva.

Najznačajniji među uhapšenima, neposredno posle nereda, bio je Sami Ljuštaku, nekadašnji uticajni komandant OVK i drugi čovek zvanično nepostojeće “kosovske tajne službe”, koji je bio osumnjičen da je podstrekivao nasilje 17. i 18. marta, ali optužnica protiv njega nikada nije podignuta.

Kao glavni inicijatori nasilja označavane su razne organizacije veterana OVK, Studentska organizacija Prištine, Albanska nacionalna armija, kao i dve minorne političke partije – Nacionalni pokret Kosova (LPK) i Nacionalni pokret za oslobođenje Kosova (LKČK), ali je, kako navode zapadne diplomate, “teško poverovati da su grupe koje su prethodno jedva uspevale da sakupe dve ili tri hiljade ljudi, odjednom na nasilje nagovorile gotovo 60.000 Albanaca”.

Propusti i reakcije 

Za najgore propuste Kfora uzimaju se paljenje crkava u južnom delu Mitrovice, kao i uništavanje sela Svinjara i Belog Polja, jer su vojnici NATO-a, iz svojih svega nekoliko desetina metara udaljenih baza, u najvećoj meri pasivno posmatrali divljanje demonstranata.

Prema izveštajima međunarodnih misija, osoblje Unmika, ali i vojnici NATO-a, najviše energije tokom dva kritična martovska dana proveli su “zauzimajući povoljnije taktičke položaje”, nadajući se kako će rušilačka energija demonstranata brzo splasnuti, i da će ih divljanje demonstranata jednostavno zaobići.

Istovremeno, službenici Unmika evakuisani su sa svih kritičnih tačaka, a u mesecima koji su usledili bili su obavezni da, za svaki slučaj, neprestano uz sebe nose pasoše i izvesnu količinu novca.

Zbog trapave reakcije na nasilje, Ujedinjene nacije su smenile šefa Unmika Harija Holkerija i na njegovo mesto, u maju te godine, postavile Serena Jesena Petersena.

Prištinski medijski mogul Veton Suroi tvrdio je tada da je politička elita kosovskih Albanaca prilično “žalosna grupa ljudi”, lažno patetična i prema Srbima i prema Albancima.

Nešto žešći bio je najznačajniji albanski književnik Ismail Kadare, koji je svoje sunarodnike na Kosovu oštro ukorio zbog pomisli da će im paljenje srpskih crkava doneti bilo šta dobro. Nasilje je osudio i tadašnji premijer Kosova Bajram Redžepi. 

Prema pisanju nemačkog nedeljnika Špigel, u tekstu pod nazivom “Zečevi sa Kosova”, navodi se da se paljenje manastira Svetog arhangela Mihajla moglo izbeći da su nemački pripadnici Kfora tenkovima blagovremeno blokirali pristup.

– Oko 200 demonstranata poslalo je delegaciju sa belom zastavom kod Nemaca uz obećanje da im se neće desiti ništa loše. Mi želimo samo da zapalimo manastir, rekli su. Zaštitnici iz Kfora su šest monaha i dvoje posetilaca stavili u oklopna vozila i pobegli, vozeći ih kroz plitku vodu Bistrice. Manastir je zapaljen – objavio je Špigel.

Tadašnji srpski premijer Vojislav Koštunica izjavio je da se Srbi i Albanci na Kosovu moraju najpre fizički razdvojiti, kako bi se izbegao pogrom kosovskih Srba. Šef Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Nebojša Čović izjavio je da se Vojska Srbije i Crne Gore mora vratiti na Kosovo i učestvovati u zaštiti srpskog stanovništva.

– U slučaju da se desi da Kfor ne ispuni svoju obavezu iz Rezolucije 1244 i Vojnotehničkog sporazuma iz Kumanova, mi zadržavamo pravo da preispitamo svoju politiku prema Kosovu i Metohiji – izjavio je tadašnji ministar odbrane Srbije i Crne Gore Boris Tadić.

Vojska Srbije i Crne Gore podigla je borbenu gotovost na najviši nivo, ali je NATO odbio ponudu Beograda da se vojska angažuje u smirivanju nasilja na Kosovu.

Zbog napada na srpske enklave, u gradovima u Srbiji protestovalo je više hiljada ljudi. Istog dana kada je na Kosovu izbilo nasilje, u večernjim satima su, u Beogradu i Nišu, zapaljene džamije, a u Novom Sadu demolirano sedište Islamske zajednice. 

Više hiljada građana i najviših državnih zvaničnika predvođenih crkvenim velikodostojnicima i patrijarhom Pavlom održali su 18. marta moleban ispred Hrama Svetog Save u Beogradu.