U opštini Kuršumlija do sada je ugašeno sedam sela, a da nije gorštaka Miloša Ilića, selo Parada bi bilo osmo selo bez stanovnika.
Miloš je, kaže, jedini ostao da čuva tradiciju, uspomene i sećanja na nekada živo i prepuno selo, a posle njega i to selo će pasti u zaborav, kao i preostalih sedam nepuštenih sela u opštini Kuršumlija.
“Kada sam bio mali, samo u mojoj kući je živelo petnaestoro čeljadi. A u selu pet stotina duša. Nikada ni slutio nisam da ću jednog dana ostati baš ja jedini u selu, i to pod stare dane. Nema dana da ne pustim suzu i zajecam od tuge i bola”, priča Miloš.
Njegova supruga je odavno umrla, trojica sinova stasala i otišla u “beli svet”, pa je Miloš ostao sam.
Fasada na petnaestak kuća, grupisanih u selu, odaje burnu i bogatu prošlost sela. Svaka kuća je ista, iste veličine, ima isti raspored prostorija i broj prozora.
Uskim seoskim sokacima, nekada punim dečije graje, nije se moglo proći od volovskih kola i stoke. Sada, među korovom koji je pokrio sokake, tek po koji Milošev trag. I samo ime sela govori o njegovoj važnosti i burnoj istorijskoj prošlosti.
“Odvajkada su ovde paradirale vojske. Za vreme Turaka, i pre i posle njih. Valjda je ovde bilo važno mesto, jer iza brega, gde je sada Kosovo, vazda je bilo neko važno područje, pa se paradiralo. Zato se selo zove Parada”, kazao je Miloš.
Od Kuršumlije je udaljeno oko 40 kilometara, ušuškano među račvastim vencima obronaka Kopaonika. Prvo najbliže naseljeno mesto Paradi je Lukovska banja, na oko deset kilometara. Nema signal za telefon ni za televiziju.
“Niko se nije trudio da obezbedi signale, a i za koga će? Kad se uželim da čujem sinove i unuke, izađem na drugo brdo, oko sat vremena hoda, nađem signal i zovem unuke”, priča Miloš, brišući suze krajevima rukava, pocepanog sivog džempera.
REŠENO! Gradu u srcu Srbije VRAĆA SE STARO SREDNJOVEKOVNO IME, poznato još iz doba Nemanjića
Retko viđa ljude, ponekad lovce ili berače pečuraka, nema s kim da razgovara. Živi od skromne poljoprivredne penzije, razvlači je od početka do kraja meseca. Kupi namirnice za po nekoliko meseci i za njih ide pešice do Kuršumlije.
“Ima šest meseci kako nisam sreo i video čoveka, pa danas vas, novinare. Nikad ne čekam da mi namirnice skroz nestanu. U Kuršumliju idem pešice, preko planina. Stignem u grad za sedam sati pešačenja, sa jedne strane. Natovarim namirnice na leđa i donesem kući”, kaže Miloš.
Ne treba mu mnogo namirnica, samo ono osnovno, a za drugo, penzija i ne stiže. Zima mu je, kaže najteža, tada nema kuda. U četiri zida, u mislima sa svojim unucima.
“Dođe mi tako misao da su krenuli k meni. Pa krenem i ja u susret, a proplankom samo tragovi vukova i medveda”, uz težak uzdah zajeca starac, pokrivajući lice ispucalim rukama.
Predsednik opštine Kuršumlija Radoljub Vidić kaže da ima još nekoliko sela sa po jednim stanovnikom i da preti njihovo nestajanje.
“Mnogo je sela u fazi nestajanja, i to je najveći problem naše opštine. Iseljavanja iz naših sela su počelo još pedesetih godina i dalje traju. Mi se trudimo da pomognemo onima koji su ostali u selima, ali je veoma teško jer su u pitanju staračka domaćinstva”, kazao je Vidić.
Opština Kuršumlija je do sela u kojima je ostalo više stanovnika pravila puteve i izdvajala poljoprivredne subvencije kako bi motivisala mlade da ne napuštaju sela, ali i da se vraćaju u sela.
Do sada je sedam sela potpuno ugašeno, bez stanovnika. U onima gde je preostalo malobrojno stanovništvo, dominiraju oronule kuće i imanja obrasla korovom. Često se mogu videti i table sa natpisom “Na prodaju kuća i imanje”, uglavnom u bescenje. Kupaca nema, mladi se ne vraćaju, jer niko ne želi da živi bez osnovnih uslova za život.
Miloš Ilić, i da ima gde da se odseli, to neće učiniti. Kaže da ga zdravlje dobro služi, pa će još dugo sam osluškivati kako vetar zavija između opustelih kuća i vukova iz šume. Žali što će se posle njega to selo ugasiti, iako je bilo jedno od najvećih i najbogatijih sela u Kuršumliji.
