U okviru ovogodišnjee internacionalne takmičarske selekcije dvanaestog po redu izdanja Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs 2019 koji će se održati od 8. do 15. maja, publika će imati priliku da pogleda njegov novi film“Zauzimati mesto” (“A Lua Platz”) u četvrtak, 9. maja u 21 sat u Dvorani Kulturnog centra Beograda.
Film prati priču o ugnjetavanju rumunskog i romskog naroda sa periferije Pariza od strane države i policije. Tim povodom, razgovarali smo sa rediteljem o inspiraciji i događajima predstavljenim u filmu.
Šta vas je inspirisalo da snimite film o migrantima u Francuskoj?
U mom prethodnom filmu Standing Men bavio sam se uslovima rada imigranata u Francuskoj, kroz nekoliko prethodnih perioda. Filmom “A Lua Platz” želeo da proširim ovo pitanje na oblast socijalnog stanovanja. U Francuskoj, u poslednjih dvadeset godina, možemo primetiti sve više i više baraka koje se na periferiji ponovo pojavljuju, a koje država samo uništava bez dubljeg sagledavanja tog problema.
Rekao sam sebi da bi bilo interesantno da intervjuišem imigrante koji su prošli kroz te teške životne uslove šezdesetih godina, i da probam da razumem kako su oni razmišljali o načinu na koji će država rešiti ovaj problem. Na putu ka njima, naišao sam na rumunsku porodicu koja danas živi u tim barakama, a koja se borila protiv države i nasilnog iseljenja. Zajedno smo učestvovali u kampanji i kada smo postali prijatelji, snimili smo film tražeći u našem iskustvu ravnotežu između politike i poezije.
Pariz je jedna od najvećih metropola. Da li vam je možda bila ideja da nam kroz film prikažete drugu stranu tog glamura?
Većinu svog života proveo sam u predgrađu Pariza. Volim tu teritoriju, mešovitu, otvorenu, i još uvek politički usidrenu na levoj strani, ali Pariz kao glavni grad, nikada zapravo nije želeo da se poveže sa svojom periferijom osim sa radnom snagom koju mu je periferija dala.
Danas se ekonomska situacija promenila, grad teži da apsorbuje predgrađe, da prošiti životni prostor najbogatijih, i postane mnogo veći i prefinjeniji izlog za turiste. Najsiromašniji tako nastavljaju da budu progonjeni sve dalje i dalje. Bilo bi dobro da ovaj film malo otkrije pozadinu ove velike turističke destinacije kakav je Pariz.
Kakve su bile reakcije publike nakon odgledanog filma? Šta je na njih ostavilo najjači utisak?
Teško je reći, pošto je film za sad prikazan samo jednom u Francuskoj na Entrevues festival u Belforu gde je i nagrađen. Na Beldocs-u će film imati internacionalnu premijeru.Bez obzira na to što sam bio pomalo odvažan da prilikom snimanja filma koristim različite kinematografske pristupe, ipak mogu da kažem da sam kroz razne povratne informacije, osetio da film uspeva da dopre do šire publike i da snažno saoseća sa sudbinom ovih porodica koje imaju sve ređe šanse da se o njima čuje, a koje film želi da odbrani.
Raseljavanja Roma kroz istoriju, književnost i umetnost predstavljala su njihovu kartu za slobodu. Da li postoje izgledi da se za njih nađe dom koji će biti dovoljno Slobodan da zadovolji njihovu mnogovekovnu potrebu za lutanjem?
Što se tiče porodica koje su prikazane u filmu, a što sam našao kao posebno interesantno i mnogo složeno je činjenica da se radi o “mešovitim” porodicama. U najvećem broju slučajeva, muškarci su Rumuni (ne Romi), koji su došli u Francusku zbog ekonomske krize koja je vladala u njihovoj zemlji. Živeli su u sirotinjskim kvartovima gde su se zaljubili u Romkinje što se verovatno nikada ne bi desilo u njihovoj matičnoj zemlji. Imigracija očigledno menja stvarnost života, ponekad na veoma iznenađujuć način.
Ovde se ljudi koji žive po sirotinjskim kvartovima osećaju kao da su Romi, čak i oni koji to nisu, i to zbog strukturalnog rasizma koji vlada u Francuskoj i širi se putem raznih medijskih klišea. Za mnoge od njih, rešenje ostaje da za sada žive otvoreno na dva mesta, jednom nogom u njihovoj matičnoj zemlji, a drugom ovde, u ritmu iseljenja. Dakle, ova ograničena mobilnost naglašava zamke u uslovima jednakosti građana u Evropi, kao i “migrantsku krizu”.
Kojim projektima planirate da se bavite u budućnosti?
Sve više i više, kao što je slučaj u nekim delovima filma “A Lua Platz”, zainteresovan sam za “izvođenje”dokumentarnih priča. Tokom godina, prikupio sam dosta usmenog predanja u francuskom predgrađu, i sad ih obrađujem u vidu bajki, priča i pesama. Voleo bih da obrazujem neku malu polaznu pozorišnu grupu koju bi činili ljudi različitog porekla koji žive u mom predgrađu, Seine-Saint-Denis.
Zamišljam da uložim u neku staru fabriku pa da sa nekim projektorima i mojim tekstovima strpljivo gradim popularni filmski teatar. Takođe, imam i druge planove koji se mnogo više oslanja na film “A Lua Platz” a koji se ogledaju u tome da napišem neku vrstu istorijske knjige o stanovnicima baraka, zasnovane na brojnim svedočanstvima ljudi i arhivskoj građi koju sam godinama prikupljao za potrebe ovog filma.
