Oni koji su sa Voždovca reći će da je njihova opština najlepša, najveća, da u njoj žive najbolji ljudi... Usaglasićemo se da su svi Beograđani, donekle, lokalpatriote i da su zbog mnogih sitnica privrženi mestu u kome su nastanjeni. Opština Voždovac jedna je od 17 beogradskih opština, koja svakako ima svoje čari, zbog kojih Beograđani stvarno mogu da se diče.
Njene ulice su, uglavnom, dugačke i raskošne i nose imena po mnogim piscima, državnicima, ali i onima koji su svoje živote izgubili u ratovima.
Za vas smo izdvojili samo neke od njih, a ukoliko biste nešto dodali ili želite da kažete kako je vaša ulica dobila ime, slobodno nam pišite na Fejsbuk stranicu Beograd bez maske.
1. Braća Jerković – Dušan i Nebojša
Jedno od najvećih naselja na opštini Voždovac jeste Braće Jerković, pa stoga zaslužuje da bude na prvom mestu našeg izlaganja. Osim što je naselje poznato po okretnici autobusa 26 i sada po jednom od velikih tržnih centara u Beogradu – ”Stadion”, četo zaboravljamo ko su u stvari ljudi, braća, koja se spominju u nazivu naselja.
Naselje je dobilo ime po braći Dušanu i Nebojši Jerkoviću. Dušan je bio učitelj pre rata, a posle komandant Užičkog NOP odreda. Poginuo je 1941. godine, na Kadinjači i proglašen je za narodnog heroja. Nebojša je bio komandant Mačvanskog NOP odreda.
Dušana su svojevremeno zvali i Uča jer je radio kao učitelj, a i sam je poticao iz učiteljske porodice, koja je u toku Prvog svetskog rata bila u izbeglištvu u Svilošu, a zatim se vratila u Ogar. Prvo učiteljsko mesto dobio je u užičkom kraju nadomak Kadinjače. Zbog otvorenog istupanja protiv režima, vlasti su ga sa suprugom premestile u selo Fakovići (Bosna), gde je službovao do Drugog svetskog rata. Kada je počeo rat, potpuno se posvetio državi i istakao se velikom hrabrošću. Dušan Jerković je zbog svih postignutih podvija, 25. septembra 1944. godine proglašen za narodnog heroja.
Nebojša Jerković bio je jedan od najistaknutijih članova Učiteljske kulturno-izdavačke zadruge „Vuk Karadžić”, koju su vodili komunisti i koja je bila legalan oblik revolucionarnog učiteljskog pokreta. Ima je veliki ugled među učiteljima i postao predsednik ovog Učiteljskog udruženja.
Nebojša je zajedno sa suprugom Katarinom Jerković učestvovao u ratu. Ona je od avgusta 1941. godine bila kurir Okružnog komiteta KPJ za Šabac i kuri Štaba Mačvanskog odreda. Posle neuspelog partizansko-četničkog napada na Šabac, ostala je ilegalno da boravi u Šapcu, a kasnije je prešla u Beograd.
Posle Aprilskog rata, 1941. godine napustio je Beograd i sa suprugom otišao u selo Klenak. Potom je krajem juna, po nalogu KPJ, prešao u Šabac, gde je 25. juna na sastanku OK KPJ za Šabac bio uključen u Vojno-operativni štab. Pošto je za vreme služenja vojnog roka završio Školu rezervnih oficira i imao čin rezervnog poručnika, bio je predviđen za komandanta budućeg odreda.
Odmah potom Nebojša je napustio Šabac i otišao u selo Štitar, u čijoj su blizini počeli da se okupljaju komunisti koji su napuštali Šabac i prelazili na teren. Oni su ovde aktivno radili na organizovanju partizanskog odreda – prikupljali su oružje, municiju i dr. Ubrzo potom 16. jula formiran je Mačvanski partizanski odred, a Nebojša je postao njegov komandant.
Stradao je u jednom od pohoda, a ne želeći da ga ubiju, sam se odlučio na samoubistvo 27. decembra 1941. godine.
2. Veselin Masleša
Masleša je bio književnik, novinar, revolucionar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.
Detinjstvo i svoju ranu mladost proveo je u Banjaluci gde je završio i gimnaziju. Još u šestom razredu gimnazije, stupio je u revolucionarni omladinski pokret, a istovremeno se uključio i u akcije radničkog pokreta Banjaluke. Prve osnove marksističkog obrazovanja stekao je u đačko-literarnom društvu „Mladost“.
Pored partijsko-političke aktivnosti, Masleša se intenzivno bavio naučno-istraživačkim, publicističkim i prevodilačkim radom. Baveći se temama iz domena ekonomskih, političkih i književnih zbivanja u zemlji i inostranstvu, Veselin Masleša je, kao publicista, objavljivao nekoliko studija, a najpoznatije su „Mlada Bosna“ i „Svetozar Marković“.
Od 1927. do 1940. godine Masleša je deset puta hapšen, provodeći, za to vreme, u zatvorima ukupno više od dve i po godine.
3. Toma Vučić Perišić – gospodar Vučić
Vučić je bio srpski vojskovođa iz doba Prvog i Drugog srpskog ustanka, najbogatiji i de fakto najmoćniji čovek Srbije prve polovine 19. veka pored Miloša Obrenovića, vojvoda i ustavobranitelj.
Jedno prezime poneo je prema očevom imenu, a drugo iz raširenog verovanja da će se davanjem „vučijeg imena” dete spasiti od bolesti i smrti. Rano se pominje pod oba ova prezimena. Roditelji su mu se vratili iz izbeglištva 1791. i nastanili u Vučkovici u Gruži. Uoči izbijanja Prvog srpskog ustanka pohađao je školu u Čumiću koju je brzo napustio, ostavši nepismen do kraja života. U Topoli je tokom 1804. učio vojnu veštinu, a posle obuke postao je član Karađorđeve garde.
S prvom ženom Perunikom Žabarac, Toma Vučić Perišić imao je dva sina i dve kćerke, Stevana i Iliju i kćerke Stanku i Anku. S drugom ženom Toma Vučić Perišić nije imao dece.
Bio je krupan, pravilnih crta lica i malih očiju. Glas mu je bio tanak i u običnom razgovoru govorio je malo. Znao je svakog da sasluša, čak i svoje protivnike.
Prvi je hteo da povede bunu protiv Turaka, ali ga je Miloš Obrenović sprečio u tome, misleći da je previše rano za to. Bio je prvi srpski policajac i čuvar Miloševog režima za vreme Đakove bune 1825. i Miletine bune 1835, a potom žestoki protivnik i ustavobranitelj. Zajedno sa Avramom Petronijevićem i Jevremom Obrenovićem učestvovao je u radu Prvog namesništva (1839—1840). Bio je jedan od najbogatijih i najmoćnijih Srba svog vremena. Preminuo je pod nerazjašnjenim okolnostima 1859. godine.
„Ja se ne bojim nikoga, ni knjaza ni Saveta, ni popečitelja ni mitropolita, i niko ne treba da se boji nikoga, mi smo svi ravni, što je knjaz to je i svinjar, što svinjar to i savetnik, što savetnik to i terzija, što terzija to i sudija, što sudija to i ja, svi smo mi jednaki: ne treba da se samo jedan greje na suncu, a svi mi stojimo u ‘ladu… Ja se ne bojim nikoga, samo se bojim Ustava, pa to ću reći i knjazu Mihailu kao što sam govorio njegovom ocu… nek niko ne misli da knjaz može da čini u zemlji što hoće; on mora da sluša narod i čini ono što narod hoće i zapoveda.“
4. Jovan Milenko Grčić
Grčić je bio srpski pesnik i doktor medicine rođen u Čereviću 9. decembra 1846.
Jovan Grčić Milenko je Grk poreklom. Otac mu Teodor Grčki, bio trgovac, ali je mlad umro (1850), ostavivši ženu Anu rođ. Barako sa troje dece (uz Jovana, Đorđa i Katicu).
Srpsku osnovnu školu završio u Čereviću, u nemačku išao u Petrovaradinu. Pet razreda gimnazije završio u Novom Sadu, završna tri razreda u Segedinu i Požunu/Bratislavi, tada već pod srbizovanim prezimenom Grčić. U Beču je studirao medicinu kao stipendista Matice srpske, a ime Milenko je dodao sebi po imenu devojke koju je jedino istinki voleo.
Zbog tuberkuloze, koja mu je od detinjstva preti, prekinuo studije, vratio se majci, koja ga smešta u šumsku tišinu Beočinskog manastira gde je i umro. Sahranjen je uz manastirsku crkvu sa Zmajevim stihovima na spomeniku (”…Gora ti čuva telo, a spomen Srpstvo celo!”). Njegovi zaostali rukopisi izgoreli su u ratu 1914. Neki od zaostalih rukopisa su pronađeni i čuvaju se u Čerevićkom muzeju. Ulica u kojoj je rođen Jovan Grčić Milenko, inače glavna ulica, se sada zove njegovim imenom. U njegovom rodnom mestu Čereviću takođe postoji i muzej sa njegovim imenom.
5. Dragica Končar
Konačrova, rođena Stojić bila je učesnica Narodnooslobodilačke borbe i narodna heroina Jugoslavije.
U Zagrebu se upoznala s Radom Končarom, budućim sekretarom Centralnog komiteta (središnjeg odbora) Komunističke partije Hrvatske, koji ju je uključio u revolucionarni radnički pokret. Najpre ju je učlanio u radničko-sportsko društvo „Metalac“. Od tog vremena, zajedno s Radom i sama, agititovala je među radnicima da se učlanjuju u sindikat. Uz to, čitala je marksističku literaturu i pisala tekstove za časopis „Ženski svijet“.
Pod tuđim imenom, 4. marta 1942. godine, u porodilištu u Petrovoj ulici, rodila je sina, i dala mu, po ocu, ime Rade, koji je upravo tih dana u Šibeniku očekivao presudu i izvršenje smrtne kazne. Posle izlaska iz bolnice, njenog sina prihvatile su druge ilegalke i ilegalci, a Dragica je nastavila da izvršava zadatke koje joj je zadala stranka (partijske zadatke), menjajući često stanove.
Sredinom avgusta 1942, ustaški agenti uhitili su je na Črnomercu i sproveli u zatvor na Savskoj cesti, gde su je mučili i ispitivali. Dragica nije ništa odala. Ne uspevši da iznude bilo kakvo priznanje, ustaše su je 21. avgusta 1942. godine bacili vezanu, s drugog sprata u zatvorsko dvorište.
Za narodnu heroinu proglašena je 23. jula 1952. godine. Danas se njena bista nalazi pred dečjim vrtićem u Zagrebu, koji je nekad nosio njeno ime, a njeno ime nosi jedna ulica u naselju Voždovac u Beogradu.
6. Zaplanje – Zaplanjska ulica
Zaplanje, kako mu samo ime kaže, planinski je kraj i pripada prostoru jugoistočne Srbije. Oblast je oivičena planinama i nalazi se između Suve planine, s jedne strane i Seličevice, Babičke Gore i Kruševice sa druge strane i najvećim delom poklapa se sa područjem opštine Gadžin Han. Ovde se smenjuju brežuljci sa brdima, a ova sa planinskim stranam i grebenima.
Zapravo, Zaplanje je lepa i velika potolina u zaleđu Niša, i pruža se paralelno sa zapadnim grebenom Suve planine, odnosno sa severozapada na jugoistok. Pruža se od Prve Kutine- prag Zaplanja, pa preko Lazarevog Sela, Taskovića, Gadžinog Hana, Dušnika, Ličja i završava se kod Mlake reke, iza Ravne Dubrave. Dugačka je oko 40, a široka oko 4 kilometara.
Zaplanjnci su, naime, „planinci“, a pošto su gledano sa bilo koje strane ovih planina, „iza“ (ili „za”) planina, to su „zaplaninci“, odnosno zaplanjci, te otuda i naziv za ceo kraj – Zaplanje.
7. Mihail Ljermontov
Ljermontov je bio ruski romantičarski pisac i pesnik, poznat kao “pesnik Kavkaza”. Nakon Puškinove smrti postao je najbitniji ruski pisac. Kroz svoju prozu osnovao je tradiciju ruskog psihološkog romana.
Nakon smrti Puškina 1837. godine, Ljermontov je izrazio osećanja kroz pesmu upućenu Caru Nikolaju I Pavloviču, zahtevajući osvetu nad ubicom Puškina. Pesma je osudila “stubove” ruske visoke klase za Puškinovu smrt. Nikolaj Pavlovič ga je zbog ove pesme prognao na Kavkaz, gde je Ljermontov već bio kao mali.
Ljermontov je posetio Sankt Peterburg 1838. i 1839. godine. Njegova neuzvraćena ljubav prema Varvari Lopuhini je zabeležena u nezavršenom romanu Princeza Ligovskaja. Nakon duela s sinom francuskog ambasadora, opet je vraćen u armiju na Kavkazu.
8. Jan Hus
Hus je bio češki propovednik, filozof, mislilac i ideolog češke reformacije.
Bio je rektor Karlovog univerziteta u Pragu. Njegovi sledbenici su zvani husiti. Rimokatolička crkva je njegovo učenje smatrala jeretičkim, pa je Hus 1411. ekskomuniciran. Na koncilu u Konstanci je osuđen, pa je u Konstanci spaljen na lomači 6. jula 1415. godine. Bio je prethodnik protestantskog pokreta i proglašen je nacionalnim herojem Češke, a 6. jul je postao državni praznik Češke.
Tada se glasalo da li da se osudi na smrt ili da živi. Ogromna većina je glasala za smrtnu kaznu. Posle liturgije Husa su uveli u crkvu, gde je biskup držao govor o dužnosti iskorenjivanja jeresi i čitao je izvode sa suđenja. Hus je protestovao i upućuje žalbu Hristu. Biskup je osudio Husovo učenje, a Hus je opet protestovao i tražio je boga da oprosti svim njegovim neprijateljima.
Obučen je bio u svešteničko odelo i traženo je da se odrekne svog učenja. Jan Hus je odbio. Počelo je ponižavanje skidanjem svih svešteničkih obilježja sa njega i proglašavaju da ga se crkva odriče i da ga predaju svetovnim vlastima. Stavljen je šešir na njegovu glavu sa natpisom „Jeres“. Odatle je odveden do lomače.
Tu je kleknuo i glasno se molio. Neki ljudi su tražili da mu budu ispovednici, ali sveštenik je rekao da jeretici ne zaslužuju ispoved. Svukli su ga i zavezali za stup usred lomače. Ponovo je traženo da opozove svoje učenje. Hus je odbio rečima: „Bog mi je svedok da ja nikad nisam učio ono za što su me lažni svedoci optužili. Sa verom u boga s kojom sam pisao, učio i propovedao umirem danas s radošću.”
Goreći na lomači još se molio bogu. Njegov prah je razbacan okolo po Rajni. Papa Jovan Pavle II izvinio se 18. decembra 1999. za spaljivanje Jana Husa.
9. Triša Kacelerović
Kacelerović je bio novinar, advokat i levičarski političar, jedan od osnivača Srpske socijaldemokratske partije, a kasnije osnivač i Generalni sekretar Komunističke partije Jugoslavije.
Srpsku socijaldemokratsku partiju osnovao je 2. 8. 1903. godine. U saradnji sa Dimitrijem Tucovićem radio je na stvaranju socijalističke federacije balkanskih naroda.
Za narodnog poslanika izabran je dva puta. Godine 1908, kada je bio jedini poslanik Socijaldemokratske partije u skupštini, i 1912, kada je pored njega, poslanik bio i Dragiša Lapčević. Kaclerović je političke poteze Pašićevih radikala često tumačio kao “naređenje stiglo iz Moskve”.
Bio je član Centralnog odbora, legalne, Nezavisne radničke partije Jugoslavije (1923-1924). Delegat na Petom kongresu Kominterne 1924. 1928. godine se demoralisan povukao iz svake političke aktivnosti. Zahvaljujući tome, jedini je generalni sekretar KPJ koji je preživeo Staljinovu Veliku čistku 1930-ih.
Penzionisan je 1948. godine kao sudija Vrhovnog suda FNRJ. Umro je 1964. godine u Beogradu.
Bio je urednik „Tipografskog glasnika“, „Radničkih novina“ i „Radnika“.
10. Peko Pavlović Nikolić
Pavlović je bio crnogorski perjanik, komandant i vojvoda, kao i čuveni hajdučki harambaša iz Stare Crne Gore.
Pekov otac Pavle bio je barjaktar čevskog bataljona, a po njemu je Peko, osim svog prezimena Nikolić, bio nazivan i Pavlovićem.
Pročuo se po hrabrosti i veštini još u vrijeme Knjaza Danila, a posebno 1875, prilikom ustanka hercegovačkih Srba protiv Turaka kada je organizovao crnogorske i hercegovačke čete. Knjaz ga najprije postavlja za svog perjanika a kasnije sa dvadesetak godina za čevskog kapetana.
Istakao se u bici kod Vučjeg Dola u kojoj su Turci odlučno potučeni, kao i u mnogim drugim bitkama tog vremena poput Boja na Kasabi, Nevesinjskoj te u bici na Muratovici i u gotovo svim bitkama tokom ustanka. Knjaz Nikola mu daje vojvodski čin 1876. godine.
U Rusiji su mu sinovi bili na školovanju i u vojnoj službi, a on u njoj ostaje pet godina. Vratio se u Crnu Goru u kojoj nije bio politički aktivan i u kojoj je umro 4. maja 1903. godine. Sahranjen je pred kapelicom na Starom cetinjskom groblju, na njegovom grobu je natpis „Neustrašivom junaku, proslavljenom vojskovođi u borbama protiv Turaka i borcu za narodno oslobođenje – zahvalni crnogorski narod“. Nosilac je brojnih crnogorskih, srpskih, ruskih i italijanskih odlikovanja.
