Ukoliko bi organi životinja bili korišćeni za spasavanje ljudskih života, da li bi to značilo da postajemo manje humani? Ovo je pitanje koje postavlja Frenk Svejn, novinar BBC-ja.
Zamislite da vam srce posustaje sa radom. Očajnički vam je potrebna transplantacija. Svakog dana vaša porodica nervozno očekuje poziv iz bolnice sa vestima o donoru.
Onda jednog dana napokon stigne poziv. U svom uzbuđenju propuštate da čujete sve što vam doktor saopštava – „Postoji nešto što bi trebalo da znate, donor je svinja”.
Ovakav scenario mogao bi da postane sasvim moguć s obzirom na vest da je svinjsko srce preživelo više od godinu dana nakon transplantacije u babuna.
Ovaj poduhvat, koji je predvodio dr Muhamed Mohuidini sa Nacionalnog instituta za srce, pluća i krv u Merilendu, podržava stav osoba koje tvrde da organi životinja mogu biti korišćeni kako bi se pomoglo ljudima koji su na dugim listama čekanja za transplantaciju.
Međutim, ovakve procedure mogle bi da pokrenu određena nezgodna pitanja o tome šta bi značilo biti čovek u budućnosti. Ukoliko možemo da presadimo svinjsko srce, koje bi još delove mogli da koristimo kako bismo promenili naša tela? I da li će uzimanje neljudskih organa promeniti naš odnos prema životinjama, pa čak i prema nama samima?
Ksenotransplantacija – korišćenje životinjskog tkiva na ljudima, svoje korene vuče od 1682. godine kada je holandski hirurg Job Janson van Mekeren izvestio da je lobanja ruskog vojnika popravljena fragmentom pseće koske.
Kasnije, pionirske tehnike zašivanja krvnih sudova Aleksisa Karela napravile su put za prve ksenotransplantacije organa 1902. godine, ali smo morali da čekamo sve do 60-ih godina prošlog veka kako bismo videli neki smislen progres kada su doktori ostvarili ograničen uspeh pri transplantaciji organa primata.
Danas, međutim, primati više nisu pogodni donori usled problema koji se tiču prenošenja bolesti i etičkih implikacija sprovođenja eksperimenata na primatima. Pritom, telo bi najverovatnije odbacilo te organe.
“Najveća prepreka ksenotransplantaciji bila je imunološka reakcija”, tvrdi Mohuidini.
Sa druge strane, svinje su se pokazale kao bolji donori, barem kada su testovi na babunima u pitanju. Svinjsko srce je po svojoj anatomiji veoma slično ljudskom, sa sobom nosi manje rizika od mogućih virusa i životinje brzo rastu što ih čini sjajnom zamenom.
Menjajući genetiku svinje, Mohuidini je uspeo da učini presađeno srce nevidljivim za babunov imuni sistem. Dve genetičke promene smanjile su mogućnost imunog sistema babuna da identifikuju srce kao strano telo.
Međutim, kako bi izgledao svet u kom bismo vršili transplantacije životinjskih organa?
Sasvim sigurno je da neće biti preterano drugačiji od trenutnog gde gajimo svinje zbog njihovog mesa, kao što smo to činili i stotinama godina u prošlosti.
I iako sada možemo samo da nagađamo, rušenje bioloških barijera koje nas razdvajaju od zveri, moglo bi da dovede do brojnih novih procedura.
Možda najvažnije od svih pitanja moglo bi da bude – da li uzdizanje skromnog praseta na pijedastal superheroja koji spasava ljudske živote može da promeni odnos prema životinji koju smo navikli da gledamo samo u tanjiru.
Da li bismo mirne duše mogli da sednemo za sto i pogledamo obrok znajući da je u toj svinji isto srce koje bije i u grudima nekog našeg rođaka?
Možda ćemo jednog dana otići toliko daleko da ćemo uzgajati personalizovane ljubimce koji će nas savršeno dopunjavati u slučaju da nam iznenada bude potrebno srce… ili bubreg.
Ovo bi trebalo da znatno manje utiče na našu savest od pokušaja da začnemo „dete spasioca” – dete rođeno kako bi dalo tkivo da se izleči kritično bolestan brat, ili sestra.
Uzgajanje mesa životinja kako bismo zamenili ljudske organe će bez sumnje promeniti to šta te životinje nama predstavljaju i šta znači biti „potpuno čovek”.
Samo je potrebno oslušnuti sopstveno srce kako lupa u grudima kako bismo shvatili zašto.
