'Ljudi koji me dugo nisu videli me ne prepoznaju. Sve ovo delovalo je kao magija. Od svega, ostao mi je samo nadimak – Buca', priča za Dnevno.rs Nikola Stojković, svršeni student prava i pripravnik u jednoj advokatskoj kancelariji, koji je iz bitke sa kilogramima izašao kao pobednik.
Malo je falilo da gojaznost ovom mladom čoveku potpuno upropasti život – rešenje koje je pronašao ne bi izabrao svako, ali njemu je promenilo sve: podvrgao se operaciji „želudačnog bajpasa”.
Njegov problem sa gojaznošću datira još iz mlađih dana.
– Oduvek sam bio bucko, čak i nadimak Buca mi je od prvog razreda osnovne škole. Kada sam krenuo u školu imao sam 32 kilograma, dok su druga deca sa sedam godina bila teška od 15 do 20 kilograma. Ovaj problem imao sam čitavog života, iz godine u godinu kilaža je neverovatno rasla – počinje priču Nikola Stojković.
Uzaludni pokušaji da smrša
Nikola nikada nije držao dijete jer, kako kaže, to je bilo jače od njega.
– U drugom razredu gimnazije odlučio sam da jedan dan ne odem u školu i uputio sam se u Dom zdravlja da uzmem opravdanje. Moja doktorka tada nije radila i primila me je doktorka Tarabar iz Doma zdravlja Novi Beograd. Ona je jedna savesna žena koja voli sve da ispita do tančina. Rekao sam joj kako me boli glava. Izmerila mi je pritisak, koji je tada iznosio 160 sa 100. Odmah me je poslala na EKG i dala mi je uput za Institut za majku i dete – priseća se Nikola.
U bolnicu je otišao sa 132 kilograma, što je doktore zaprepastilo. Prepisali su mu određen režim ishrane, kako bi problem rešili u što kraćem roku.
– Sjajan dijetolog u Domu zdravlja Novi Beograd u bloku 44, doktorka Davitkov prepisala mi je određen režim ishrane i za dva-tri meseca skinuo sam 32 kilograma, pa sam tako došao do „stotke” – zadovoljno priča ovaj dvadesetšestogodišnji mladić.
Međutim, kako nam je otkrio, nakon tog gubitka kilograma nije se više pridržavao dijete koje mu je nutricionistkinja prepisala. I kilogrami su se vratili.
– Ipak, u martu 2012. godine rešio sam da sa ovim problemom završim zauvek. Nikada nisam imao preteranu želju da vodim računa šta i koliko jedem. Tada sam imao oko 147 kilograma – iskreno priča svršeni student prava.
Kada čovek koji ima problema sa gojaznošću odluči da stavi tačku na pređašnji način života, najvažnija je podrška bližnjih. Nikola nam je govorio o tome koliko je to zaista bitno.
– Primetio sam da su ljudi koji su moji najbliži, koji me stvarno vole i do kojih mi je stalo, sve češće govorili: „Sve je super, ali reši taj problem s kilogramima, ‘probuši kašiku’.” Znao sam da ne mogu čitavog života da budem na dijeti jer to su stvari za koje sam smatrao da su jače od mene – objasnio je Nikola.
Trenutak važne životne odluke
– Za operaciju „želudačnog bajpasa” saznao sam preko interneta. Odlučio sam da odem, da odradim sve analize. Razmišljao sam – ako nisam za taj poduhvat, bar sam pokušao – priseća se on ključnog momenta.
– Jedna gospođa koja je operisana u prvoj turi, otvorila je profil na Fejsbuku – Gastric Bypass Srbija, koji i danas vodi sa mnogo entuzijazma. Tamo se „nalaze” svi koji su operisani, ljudi koji žele da se operišu i podele iskustva sa drugima, da se raspitaju, da saznaju koji problemi dolaze sa ovom operacijom – priča ovaj mladi pripravnik jedne advokatske kancelarije u Beogradu.
Njegov prvi pregled bio je na Kliničkom centru, gde ga je primila doktorka Snežana Polovina.
– Dr Polovina dala mi je da, pre svega obavim neke analize i rečeno mi je da sa rezultatima dođem za dvadesetak dana, kada će mi reći da li sam „slučaj za operaciju” – priča Nikola.
Neočekivano saznanje
– Kada sam se vratio kod nje, bila je oduševljena što sam se odlučio za operaciju jer su ustanovili uzrok moje prekomerne težine. „Tebi telo proizvodi pet puta više insulina nego što mu treba. Tvoje telo nije gladno, ali ti je mozak konstantno gladan i konstantno traži. Da sada nisi došao, za godinu dana postao bi dijabetičar ” – bila je ovo strašna informacija za tada 24-godišnjeg mladića.
Nikolina porodica, rodbina i prijatelji strahovali su zbog komplikacija koje jedna ovakva operacija može da donese sa sobom.
– Dobro sam se informisao. Iskreno, ranije nisam poznavao nikog ko je prethodno bio na ovakvoj operaciji. Ali, moj avanturistički duh i želja da rešim veliki problem me je nagnala da to uradim. Kada su svi saznali da veoma brzo mogu da postanem dijabetičar dobio sam neverovatnu podršku, a ljudi koji su mi bliski i danas hvale moj entuzijazam i želju za zdravijim životom – ponosno govori Nikola.
Prema njegovim rečima, sve se izdešavalo veoma brzo.
– Pre operacije odradio sam sve potrebne analize: išao sam kod kardiologa, na ergospirometriju… Odlučili su da 18. juna dođem u bolnicu i već 20. juna operacija je urađena. Operisali su me doktori Đorđe Bajec i Bora Karadžić.
Imao sam sreću da se nađem među 130 odabranih
U vreme kada sam bio operisan, operacija je bila o trošku zdravstvenog fonda – to je urađeno u koordinaciji sa Ambasadom Norveške.
Doktor Bajec tada je bio direktor Kliničkog centra i prepoznao je koliko je bitno da Srbija uvede takav pristup jer nisu mogli ni da zamisle koliko se novca iz budžeta spasava ako se operacije urade. Ta operacija budžet košta negde između tri i četiri hiljade evra, a izneli su podatak koliko samo jedan dijabetičar ili onaj ko boluje od bolesti srca, košta državu – preko 18, 20 hiljada evra. Hteli su da promene sistem u našem zdravstvu i želeli su da urade nešto unapred. Nisu želeli da čekaju da se neko razboli, pa da leče, već da spreče taj problem. Upravo to sprečavanje je i pokušano ovim operacijama. Započete su krajem 2009, početkom 2010. godine.
Kao što sam rekao, to je bio pilot projekat norveške Vlade i Vlade Republike Srbije. Norvežani su platili za 100 operacija, a naši doktori su uspeli da „izvuku” 120, 130 operacija. Ja sam imao tu sreću da se nađem među 130 odabranih.
Imam saznanja da su u Švajcarskoj ove operacije počeli da rade na deci kao predostrožnost. Za one koji imaju potencijala da postanu dijabetičari ili već imaju dijabetes tipa dva – ova operacija rešava problem, ona je lek protiv dijabetesa!
Operisano je ukupno oko 120 ljudi, poslednja operacija izvršena je krajem 2012. godine. Nažalost, ove operacije su nakon navedene godine ukinute u Srbiji.
– Nakon političkih promena, došlo je i do promene direktora Kliničkog centra. Novi direktor je kardiolog i njegova argumentacija se, naravno bazira na tome da se država nalazi u lošem stanju. Ipak, treba razmišljati o budućnosti pacijenata – iskren je Nikola.
Nikola nam je objasnio da za operaciju nije mogao da se prijavi bilo ko.
– Bilo je važno da indeks telesne mase (BMI) bude veći od 40, a oni čiji je BMI veći od 45 su ti koji su njihov „slučaj” – kaže Nikola.
Kako se računa indeks telesne mase?
BMI: Kilaža podeljeno sa kvadratom visine izraženo u metrima. Prosečan BMI je između 23 i 27. Moj BMI tada je bio 45,38.
– Drugi uslov bio je isključivo iz medicinskih, ne iz estetskih razloga. Neki su imali problem sa respiratornim organima, drugi sa kardiovaskularnim…Bilo je potrebno da se ima i taj neki medicinski problem – objasnio je 26-godišnji Nikola.
Strah od operacije
– Verujte mi, uopšte se nisam plašio. Stvarno sam rešen krenuo u sve to. Možda, baš zato što sam tako ludo „uleteo” u čitav proces, sve je prošlo tako savršeno dobro – priča Nikola i priseća se momenata pred operaciju.
– Sve te stvari koje se rade pred operaciju su i bolne i čudnovate. Morao sam da gutam sondu i sve to prateće, neprijatno je, ali ne žalim ni sekund – iskren je Nikola.
Nikola je operisan 20. juna 2012. godine.
– Operacija je bila teška i trajala je oko dva, dva i po sata. Radi se laproskopski, tako što naprave pet malih rupica i sve rade preko aparata, naravno pod anestezijom. Pred operaciju, nutricionista pri Centru za gojaznost Jelena Gligorijević dala mi je spisak namirnica koje treba da koristim i gramažu koju mogu da unosim. To je bilo tri puta više nego što sam do tada jeo. Trebalo je da pojedem kilogram i po dnevno. Ali kilogram i po čega? Tu nije bilo svinjskog mesa, nije bilo belog hleba…Za moju kilažu bilo je potrebno 200 grama crnog hleba, 300 grama voća, pola kilograma povrća, 200 grama živinskog mesa, čak sam mogao da pojedem i kašičicu majoneza dnevno – kroz smeh priča Nikola.
On je od marta do juna smršao oko 16 kilograma.
– Lekari su bili ponosni na mene. Mislim da sam od svih pacijenata najviše smršao. Takođe, bili su oduševljeni mojom upornošću jer su uočili kolika je bila moja želja – priča ovaj mladi čovek.
Oporavak posle operacije
– Nedelju dana sam bio u bolnici i uglavnom sam bio na tečnostima. Po izlasku iz bolnice stalno sam jeo supe, pio ceđene sokove, neslađene čajeve, a već 3. jula sam sa horom u kojem pevam otputovao u Španiju. Putovali smo dva dana, i verujte mi podneo sam mnogo bolje od svih drugih, zdravijih ljudi. Polse operacije nisam imao nikakve bolove. Uživao sam u suncu, plažama, kupao se – priseća se Nikola te 2012. godine.
Kilograme, naravno, nije izgubio odmah, za sve je bilo potrebno vreme.
– Sve je išlo postepeno, gubio sam tri-četiri kilograma mesečno. Operacija je konkretno bila na želudcu i jedino što radim posle operacije je to što na svakih tri do šest meseci moram da primam vitamin OHB 12 u vidu injekcije – priča Nikola i otkriva da nakon operacije nikada nije imao osećaj prejedenosti.
– Prvi put u životu znam kada mi je dosta. Ranije, ako je na stolu bila hrana koju volim, jeo sam je kao pas dok sve ne pojedem, ali danas nije tako. Jednostavno dobijem signal iz želudca: „Ti više ne možeš da jedeš”. U stavri, sve je stvar mozga – priča Nikola i dodaje: „Kada sam otišao na operaciju imao sam oko 130 kilograma, a iz bolnice sam izašao sa 128. Za prvih mesec dana izgubio sam samo jedan kilogram. Uopšte nije išlo tako brzo, ali posle sam na mesečnom nivou gubio oko tri-četiri kilograma. Imao sam propisano šta bi trebalo i koliko da jdem, pa se toga i danas pridržavam. U stvari, jedem sve, trudim se da jedem tu hranu koju su mi oni prepisali, ali se ne lišavam stvari koje volim.”
Nikola sada ima 88, a njegova idealna težina je 72 kilograma, čemu teži.
– Sećam se kada su me prikačili na neku spravu koja „ispostavlja račun”. Ono što je strašno je što je račun prikazivao kolika je starost organizma. Ja sam tada imao 24 godine, a pisalo je da imam 42, a sada, kada imam 26, starost mog organizma je 18 godina. Dakle, organizam mi je potpuno preporođen – ponosan je Nikola.
Pohvalio nam se kako ga sada prijatelji ne prepoznaju na ulici.
– Sve ovo je toliko pozitivno uticalo na mene. Završio sam fakultet, čitav moj život je od tog dana krenuo nabolje i ja se stvarno savršeno osećam. Ljudi koji me dugo nisu videli me ne prepoznaju. Sve ovo delovalo je kao magija. Od svega, ostao mi je samo nadimak „Buca” – kroz smeh je zaklljučio priču za Dnevno.rs Nikola Stojković.
