Još su Hipokrat i drevni Grci pisali o vežbama jahanjem, dok je svet blagotvorno dejstvo konja u lečenju ljudi primetio 1960-ih godina. Tada su terapeuti jahanja razvili centre širom Evrope, Kanade i Amerike i nastala je hipoterapija, koja je pokazala pozitivne rezultate u lečenju brojnih bolesti.
Hipoterapija koristi konjski pokret za postizanje funkcionalnih ciljeva i odnosi se na upotrebu trodimenzionalnog načina kretanja konja kao sredstva lečenja osoba sa funkcionalnim ograničenjima, neuromotornim i senzornim disfunkcijama.
Ova vrsta terapije postoji na beogradskom Hipodromu u organizaciji udruženja Potkovica.
Hipoterapija se odvija kao samostalna što znači da sama po sebi ima terapijski učinak i predstavlja dopunu standardnim autorizovanim terapijskim postupcima. Dok konj napravi pokrete sa sve četri noge to je jedan ciklus, taj ciklus se ponavlja i to predstavlja jedan ritam, jednu posebnu psihološku situaciju koja se stvara i do koje dovodi takozvano „klackanje na konju” (osećaj koji jahač ima dok se konj kreće) – stanje budnog sna. Upravo to stanje defektolozi i logopedi koriste za postizanje funkcionalnih ciljeva u sklopu svojih tretmana – objašnjavaju za Dnevno.rs iz Potkovice.
Hipoterapija se pokazala kao efikasan način lečenja kod brojnih oboljenja.
– Indikacije za hipoterapiju su cerebralna paraliza, multipla skleroza, mijastenija gravis, paraplegije, amputacije, različite posledice cerebrovaskularnog insulta i traumatskih oštećenja mozga, spina bifida, reumatoidni arthritis, mišićna distrofija. Kod pacijenata sa navedenim oboljenjima je sama hipoterapija pokazala dobar uspeh – kažu u ovom udruženju.
Šta je hipoterapija?
Hipoterapija je jedan od oblika terapije pomoću konja, predstavlja fizioterapijsku obradu i tretman. Hipoterapija znači lečenje uz pomoć konja (grčki hippo=konj; therapeia=lečenje). U sklopu terapije pomoću konja sprovode se i defektološka obrada i tretman, logopedska obrada i tretman, socijalno-pedagoška obrada i tretman psihoterapija i radna terapija. U sklopu jednog tretmana kroz terapiju pomoću konja može se koristiti više navedenih oblika tretmana, što zavisi od indikacija i potreba korisnika.
Oni ističu da su širinu terapijskog delovanja kroz terapiju pomoću konja dali i ostali oblici tretmana, kao što su defektološka, logopedska i socio-pedagoška obrada i tretman, psihoterapija i radna terapija.
– Izuzetni benefiti zapažaju se i kod različitih razvojnih poremećaja, kod dece sa smetnjama u intelektualnom razvoju, u psihosocijalnom razvoju, autizma, Daunovog sindroma, različitih poremećaja govora… – ističu oni.
Osnova hipoterapije je fizioterapija, a fizioterapeut koristi različite obrasce koji postoje kod pokreta konja i konbinuje ih u rešavanju problema pacijenta sa motornim oštećenjima.
Na taj način omogućava se povoljan fukcionalan ishod koji se odnosi na osposobljavanje i uvežbavanje najbitnijih sposobnosti, mogućnosti sedenja, stajanja i hodanja. Radni terapeut kombinuje efekte pokreta konja sa drugim standardnim tehnikama u cilju uvežbavanja fine motorne kontrole, senzorne integracije, uvežbavanja aktivnosti dnevnog života, poboljšanja pažnje. Krajnji fizički učinci su: normalizacija mišićnog tonusa, jačanje mišićne snage, povećanje obima pokreta, smanjenje stereotipnih pokreta, kontrola držanja tela, poboljšanje koordinacije i ravnoteže, simetrije pokreta – pričaju iz Potkovice.
Sa druge strane, hipoterapija utiče i na psihičko stanje ljudi, tako što poboljšava raspoloženje, samopouzdanje, povećava interese za vlastiti život i okolni svet, dovodi do razvoja strpljenja, kontrole i discipline.
Pre početka svake terapije najpre se radi testiranje pacijenata i detaljan pregled. Uzimaju se kompletni anamnestički podaci o osnovnoj bolesti i eventualnim pridruženim oboljenjima. Na osnovu prikupljenih podataka i pregleda pacijenta bira se vrsta terapije pomoću konja i terapijski tim.
– To podrazumeva da ukoliko imamo pacijenta sa cerebralnom paralizom sprovodiće se hipoterapija i glavni terapeut će biti fizioterapeut, dodatni terapeuti mogu biti logoped, psiholog, radni terapeut… sve u zavisnosti od stanja i potreba pacijenta. Ukoliko imamo pacijenta sa autizmom sprovodiće se oblik terapije pomoću konja koji obuhvata defektološku obradu i tretman, te će gavni terapeut biti defektolog, reedukator psihomotorike a pomoćni terapeuti u timu mogu biti psiholog, pedagog…opet sve zavisno od postojećih problema kod korisnika – obašnjavaju naši sagovornici i dodaju da najvažnije u procesu lečenje jeste upravo to da se adekvatan stručnjak bavi određenim problemom a kroz terapiju pomoću konja.
Sama hipoterapija kao i ostali oblici terapije pomoću konja imju brojna blagotvorna dejstva.
Najvažnija prednost je da se ovaj oblik terapije odvija u prirodi u prisustvu konja i da se praktično kroz razonodu, neosetno postižu ozbiljni terapijski rezultati. Pored fizičkih i psiholoških učinaka, kombinujući različite oblike ove terapije i uključujući različite stručnjake, dolazi se do brojnih pedagoško-kognitivnih učinaka, socijalnih i dodatnih u vidu poboljšanja cirkulacije i disanja – ističu iz udruženja.
Donja granica starosti za hipoterapiju ne postoji, osim ukoliko neka dodatna oboljenja navedena kao kontraindikacije ne isključuje mogućnost uživanja u terapiji pomoću konja.
– Terapija na konju nije preporučljiva za decu koja nemaju pune tri godine, zbog stabilosti kičme i kukova. Oni mogu biti uključeni kroz aktivnosti oko konja ali za postizanje punih terapijskih efekata bitno je da se sprovodi i terapija na konju i aktivnosti oko konja. Međtim, s obzirom da se kod nas ovaj oblik terapije tek razvija, još uvek su programi organizovani samo za decu – pričaju oni.
Sa druge strane, ni terapijski konj ne može da bude bilo koji konj. Da bi se uveo u program rada, prvo se mora napraviti adekvatan izbor. Terapijski konj je naviknut i na različiti didaktički material koji se koristi (obruče, čunjeve, lopte…različitih boja) u toku terapije, na dečiji plač, smeh, vrisku, grč, različita emotivna stanja.
– Konj ne sme biti mlađi od pet godina jer je bitna njegova zrelost, građa konja je takođe važna, bira se visina konja, vodi se računa o obimu leđa i stomaka. Sve to je bitno zbog stabilnosti deteta na konju ali i sigurnosti jer od toga zavisi i pristupačnost u toku tretmana. Terapeut u svakom momentu mora da ima mogućnost da neometano drži pacijenta –objašnjavaju iz Potkovice.
Pored toga, velika pažnja poklanja se i kvalitetu konjskih pokreta jer se oni prenose na jahača.
– Važan je i karakter konja. Terapijski konj mora biti smiren, srpljiv ali u isto vreme ne sme biti inertan jer su važni impulsi koji se sa konja prenose na pacijenta i obrnuto. Konj mora biti dovoljno ujahan, proći dresurnu obuku, biti naučen da se pravilno kreće na lonži i da se na adekvatan način može voditi na ularu i povocu – zaključuju iz udruženja Potkovica.
Istorija hipoterapije
* 460-377 godine p.n.e. Hipokrat i drevni Grci su napisali poglavlje u „Natural Exercise” gde se pominju vežbe jahanjem
* 1569. „Маrkurialis of Italy” je opisao u delu „Тhe Art of Gymnastics” коnje i јаhanje
* 1780. „Тissatot” iz Francuske u svojoj knjizi „Меdical and Surgical Gymnastics” smatra kretanje kao najkorisnije
* 1952. na olimpijadi u Helsinkiju Liz Hartel је osvojio srebrnu medalju u jahačkom sportu i poručio svetu kako mu je jahanje pomoglo da se oporavi od dečije paralize
* 1960. terapeuti jahanja razvili su centre širom Evrope, Kanade i Amerike
* iste godine konj počinje da se posmatra kao podrška psihičkoj terapiji u Nemačkoj, Švajcarskoj i Austriji
Ovo nastojanje je nazvano hipoterapija.
