Kakva predivna priča! Čovek nikada ne zna gde može da pronađe mudrost!
Jedan profesor sa fakulteta žurio je na predavanje i zato je uleteo u prvi taksi koji je video na ulici. Rekao je kuda ide i, kako je vožnja odmicala, pomislio kako bi bilo dobro da razgovorom prekrati vreme do fakulteta.
– Kako se zovete? – pitao je taksistu.
Vozač se predstavio.
– Koliko dugo se bavite taksiranjem?
– Tek nešto više od dve nedelje.
Profesoru nije bilo pravo kada je čuo da ga vozi neiskusan vozač i da su tako možda obojica u opasnosti, ali ne reče ništa. Taksista je izgledao kao stariji čovek i, iz nekog razloga, kao osoba od poverenja.
– Ne izgledate kao taksista – reče najzad.
– Ja i nisam taksista, ja sam doktor – odgovori vozač.
– Doktor pa taksista?! Kako? Zašto? Ostali ste bez posla?
– Ne, još uvek radim u bolnici.
– Onda nije u pitanju novac! Kako možete da oduzimate nečiji hleb tako što radite dva posla! Sram vas bilo! Vi ste pohlepan i gramziv čovek – naljuti se profesor.
– Nikome ja ne oduzimam hleb, nego ga zarađujem – reče mirno taksista/doktor.
– Kako to?
– Ovo je taksi mog pacijenta – taksiste. On već nedeljama leži u bolnici. Ima ženu i decu, ali samo on radi. Porodica mu gladuje sada kada je bolestan. U časovima kada ne radim, ja vozim umesto njega i novac koji zaradim odnosim njima – objasni vozač.
Profesor je ostao bez teksta. Do kraja vožnje je ćutao. Kada su stigli do fakulteta, izvadio je novac iz novčanika i platio vožnju. Pre nego što se taksista/lekar odvezao, profesor je skinuo šešir sa glave i poklonio mu se.
– Hvala vam gospodine na divnom predavanju koje ste mi održali. Vaš taksi bio je najbolja katedra – rekao je i otišao da priču o taksisti/lekaru velikog srca podeli sa svojim studentima.
