– Ali, pogrešno je zaključiti da ćete, što se više angažujete na čuvanju unuka duže živeti – upozorava je Hertvig.
Rezultati ranijih studija u sklopu kojih su dede i bake bili zaduženi za celodnevno čuvanje unuka pokazali su da je takav zadatak za njih bio vrlo stresan i iscrpljujuć.
– Potrebno je pronaći zlatnu sredinu. Očekivanje bilo čega zauzvrat moglo bi vrlo brzo rezultovati frustracijom ako ne usledi neka vrsta zahvalnosti – kaže Hertvig, dodajući da bi trebalo slušati unutrašnji glas.
Erhard Hakler, direktor nemačkog Nacionalnog udruženja starijih osoba (DSL), i sam deda, kaže da ga povremena briga o unucima održava mentalno i fizički zdravijim.
– Jednostavno ulestvujte u svemu, bez obzira na to da je li reč o društvenoj igri ili odlasku na bazen. Jer, bez unuka to verovatno ne biste činili – navodi Hakler.
Istovremeno ističe da nema ničeg neobičnog u tomu što niko od deda i baka ne želi biti “bejbisiter” 24 sata, te da to treba jasno istaknuti na samom početku.
– Svojoj deci možete reći: Volimo unuke, ali podizali smo vas i sad nam treba malo slobodnog vremena za nas same – predlaže Hakler.
I osobe bez unuka koje su angažovane u raznim društvenim događanjima imaju duži životni vek.
– Za dobar, kvalitetan život najvažnije je osećati se potrebnim – kaže Kristof Englert, naučnik sa Lajbnic instituta za starenje u Nemačkoj.
U procesu starenja važno je osećati se cenjenim i potrebnim, te imati osećaj vrednosti bez obzira na to ispunjava li vas čuvanje unuka ili neki drugi angažman, zaključuje Englert.
