Ukoliko ste ljubitelj tetovaža, na pravom ste mestu!
Stručnjake, kada se govori o tetoviranju, brinu naznake da su boje koje se koriste u tom procesu štetne po zdravlje, prenosi Dojče vele.
Profesor na odeljenju za dermatologiju Univerziteta u Regensburgu Volfgang Bojmler navodi da su boje za dugotrajne i živopisne tetovaže namenjene za štampače ili farbanje automobila.
Boje koje dospevaju u iglu za tetoviranje, uopšte nisu napravljene za taj proces, tvrdi on i ističe da one moraju biti “drastično vodootporne” što ih može učiniti opasnim, jer telo ne može samostalno da ih rastvori.
Prema najnovijim američkim studijama, samo dve trećine boje ostaje pod kožom, a trećina dospeva u unutrašnjost organizma. „Boja odlazi u krv, u limfne čvorove, u organe – i negde se zaustavi. Niko ne zna gde tačno”, dodaje Bojmler.
Sastojci za crvenu, narandžastu i žutu boju su takozvana azo-jedinjenja, organske supstance na lošem glasu, koje često izazivaju alergije. „Ima i onih, poput pigmenta Red 22, koje se razlažu kada je tetovaža izložena suncu”, objašnjava Bojmler.
Prema pisanju DV, jedinjenja koja tada nastaju otrovna su i kancerogena.
Hemijske komponente koje daju drečavo plave i zelene tonove uglavnom sadrže bakar i nikl, koji se često nalazi i u smeđim bojama sa oksidima gvožđa, a kod mnogih izaziva alergije i zabranjen je za korišćenje u kozmetičkim proizvodima.
Crne tetovaže nastaju uz pomoć materijala koji se naziva “karbon blek” što je u suštini obična industrijska čađ, a hemijska industrija ga proizvodi spaljivanjem sirove nafte ili sličnih materijala, poput katrana i gume.
Predstavnik Nemačkog instituta za procenu rizika u Berlinu Peter Lauks navodi da velike kompanije proizvode tone različitih pigmenata, pre svega za industrijsku potrošnju, a male firme ih otkupljuju i prerađuju ih u sredstva za tetoviranje.
Takve supstance nikada se ne testiraju za podkožnu upotrebu, dodaje on i ističe da veliki koncerni sami kažu da pigmenti nisu namenjeni za to.
Rizik se, smatraju stručnjaci, ne završava sa bojama jer sredstva za tetoviranje mogu da sadrže i supstance za rastvaranje ili zgrušavanje, konzervanse i razne nečistoće, koje su po mišljenju Lauksa, pre pravilo, nego izuzetak.
„Nemački kontrolori redovno se žale na hemijski kvalitet sredstava koje proveravaju”, dodao je on.
Posebno su opasni policiklični aromatični ugljovodonici, koji se stvaraju kod nepotpunoog sagorevanja, u šta se ubraja i industrijska proizvodnja čađi, a mnogi od njih dokazano izazivaju rak. Kako prenose mediji, njihova koncentracija u crnim bojama često prelazi preporučene vrednosti.
Lauks dodaje da na tržištu postoje i sredstva koja zadovoljavaju preporuke, ali je za potrošače teško da utvrde koje boje za tetoviranje su prihvatljive, a koje nisu.
Problem je i to što boje za tetovaže u mnogim zemljama nisu svrstane ni među medicinske, ni među kozmetičke preparate koji moraju da ispune određene preduslove da bi izašli na tržište.
Nakon što je Savet Evrope 2008. godine usvojio rezoluciju o strožijoj kontroli boja za tetoviranje, mnoge zemlje donele su odgovarajuće pravne smernice, ali Lauks smatra da to nije dovoljno.
U Nemačkoj je, tako, zabranjeno korišćenje određenih supstanci pri tetoviranju i sastavljen spisak sa problematičnim sastojcima.
Sve drugo je dozvoljeno – čak i hemikalije koje su možda tek razvijene i zbog toga nisu nigde testirane, naveo je Luks, ocenivši da bi bilo bolje da je propisano koji su sastojci dozvoljeni.
I majstori tetovaže smatraju da situacija nije zadovoljavajuća.
„Po našem mišljenju, boje za tetovažu u ovom trenutku nisu sasvim bezbedne”, rekao je potpredsednik Udruženja umetnika za tetoviranje Andreas Šmit na simpozijumu o bezbednosti tetoviranja u Berlinu.
On se zalaže da sastojci za boje prođu toksikološke testove, ali je uveren da postoji samo mali broj problema sa bojama, jer bi u suprotnom bilo više žalbi mušterija.
Kako piše Dojče vele, situaciju komplikuje i to što boje za tetoviranje nisu dovoljno ispitivani na ljudima, a eksperimenti na životinjama su zabranjeni.
