Pacijent vraćen sa Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, jer nije bilo leka, ali je porodica obezbedila terapiju u drugoj ustanovi.
Božidarka Milanov iz Beograda je svog teško obolelog supruga Tomislava (64), taksijem odvezla do Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, gde su mu izvadili krv, smestili ga u krevet i pripremili da primi osmu terapiju protiv metastaza na nadbubregu, a kao posledica melanoma, raka od kojeg je sve krenulo. Međutim, pacijent nije dobio zakazanu terapiju, jer leka (dakarbazin) u tom času nije bilo na klinici, a doktorka koja leči njenog supruga, savetovala je da sačekaju ili da se obrate nekoj drugoj ustanovi u Beogradu. Porodica je sama krenula u akciju zakazivanja terapije i na kraju, posle zvanja i urgencija, u drugim bolničko kliničkim centrima problem je rešen, ali Božidarka Milanov kaže kako ne može da se oslobodi osećaja ogorčenosti i revoltiranosti.
– To je mom mužu bila osma terapija, uhodali smo se već. Navikli. Ako je nešto trebalo da se promeni, mogli su da nas kontaktiraju telefonom ili da nam obezbede terapiju u drugoj ustanovi. Pacijent se oseća veoma izgubljenim kada mu se kaže da leka nema, a to ne možete kupiti ni u privatnoj apoteci – žali se Božidarka.
Vršilac dužnosti direktora Instituta za radiologiju i onkologiju, profesor dr Radan Džodić u izjavi za „Politiku” tvrdi da su ovakve situacije izuzetak. U slučaju da nema nekog citostatika, pa se terapija mora odložiti ili privremeno prekinuti, porodica ili pacijent o tome se blagovremeno telefonom obaveštavaju. Često sami lekari organizuju nastavak terapije u drugoj ustanovi.
– Slali smo pacijente čak u bolnicu u Gornji Milanovac kako bi primili terapiju za tumore mozga, kada nismo imali potreban lek. Kod povremenih nestašica, pozajmljujemo lekove sa Vojnomedicinske akademije ili drugih ustanova samo da obezbedimo pacijenta. Pacijenti i rodbina se i za slamku hvataju: ponekad oni misle da je određeni lek spas, a u stvari lek ponekad samo produži život – kaže dr Džodić.
On apeluje na svakog pacijenta ili člana porodice da mu se direktno obrate za svaki problem koji nastane u toku lečenja. Zbog ogromnog pritiska pacijenata na Institut za onkologiju, dr Džodić je nedavno poslao pismo ministarki zdravlja profesorki dr Slavici Đukić-Dejanović, u kojem je objasnio da je važno raspodeliti teret, to jest da pacijenti treba da terapiju citostaticima primaju i u opštim bolnicama. Takođe, i da je važno više angažovati kliničko-bolničke centre u Beogradu: Zemun, Bežanijska kosa, Zvezdara i „Dr Dragiša Mišović”.
– Mi praktično obezbeđujemo hemioterapiju za polovinu obolelih od malignih bolesti u Srbiji. Od nekadašnjih 2.000 terapija stigli smo do današnjih 12.000 pacijenata u dnevnoj bolnici. Najveća je nestašica najjeftinijih lekova. Sada neke lekove za lečenje dece od malignih bolesti pozajmljujemo sa VMA – navodi naš sagovornik.
