Nekada je bitno sagledati sve iz dečije perspektive, iz ugla neiskvarene, nevine duše.
Jednog dana veoma bogati otac poveo je svog sina na putovanje samo da bi mu pokazao kako je to biti siromašan. Proveli su nekoliko dana i noći na farmi jedne veoma siromašne porodice.
Po povratku sa puta, otac je pitao sina kako mu se dopalo, a dečak je rekao da je oduševljen.
– Video si koliko ljudi mogu biti siroti? – pitao ga je otac i dečak je klimnuo.
– I, šta si naučio na ovom putovanju? – ponovo je upitao otac.
– Video sam da mi imamo jednog psa, a oni četiri. Mi imamo bazen do polovine naše bašte, a oni imaju potok koji nema kraja. Mi imamo u bašti uvozne svetiljke, a oni imaju zvezde sa neba. Naše dvorište dopire do komšijinog, a njima se pruža pogled do horizonta. Mi imamo malo parče zemlje a oni imaju brojna polja. Mi imamo sluge, a oni služe. Mi kupujemo hranu, a oni svoju uzgajaju. Nas štite zidine, a njih prijatelji… Ovo putovanje me je naučilo koliko smo mi siromašni – rekao je dečak i ostavio oca bez teksta.
