Čekajući prijatelja na aerodromu ovaj čovek je imao iskustvo koje mu je zauvek promenilo život. Poslušajte njegovu priču.
Bio sam na aerodromu i čekao sam prijatelja. Kako njegov avion još nije sleteo, sedeo sam na terminalu i posmatrao ljude oko sebe. Taako sam i primetio čoveka sa torbama kako pritrčava lepoj ženi sa troje dece koji su ga čekali.
Prvo je prišao najmlađem sinu i čvrsto ga zagrlio.
– Mnogo si mi nedostajao! Tako te volim – rekao je, a dečak je cičao i smejao se dok ga je otac ljubio.
Isto se ponovilo i sa nešto satarijim dečakom.
– Volim i ja tebe tata! Divno je videti te! – odgovorio je tinejdžer.
Čovek je onda prišao devojčici, tek bebi u kolicima. Podigao ju je zavrteo i onda privio na grudi dok se dete smejalo i ispuštalo uzvike čistog zadovoljstva.
– Najbolje sam ostavio za kraj – rekao je čovek i prišao supruzi i onda je strasno poljubio.
Kada su se jednom razdvojili, oboje su sijali. Nisu ispuštali ruku jedno drugom, ozareni i srećni. Ličili su na mladi bračni par, a ne na supružnike iza kojih su, sudeći prema uzrastu dece, godine zajedničkog života.
Nisam mogao da se suzdržim, prišao sam.
– Izvinite, koliko ste dugo bili odsutni pa se svi toliko radujete ponovnom susretu – pitao sam ih.
Čovek me je pogledao, nasmejao se i rekao: “Dva dana!”
Bio sam zapanjen i jedino što sam mogao je da im čestitam.
– Nadam se da će i moj brak jednog dana biti tako srećan kao vaš – rekao sam im.
Čovek me je pogledao i rekao: “Ne nadaj se prijatelju! Odluči!”
