Nekada davno u drevnoj Indiji postojao je zli div koji je imao predivan dvorac sa pogledom na more.

 

Kako je div bio odsutan mnogo godina boreći se u ratovima, deca iz obližnjeg sela su imala običaj dolaziti u njegov prekrasan vrt i igrati se uživajući u njemu. Jednog dana se div vratio i isterao svu decu iz vrta.

– I da se nikada više niste vratili ovamo! – ogorčeno je vikao dok je zatvarao ogromna hrastova vrata.

Zatim je izgradio veliki mramorni zid oko vrta kako bi dodatno sprečio da deca ulaze u vrt.

Došla je hladna zima, što je normalno za severni deo indijskog polustrva, a div je poželeo toplije vreme. Proleće je stiglo u selo koje je bilo u podnožju dvorca, ali njegov vrt je i dalje bio u ledenim kandžama zime.

No, jednog dana div konačno oseti miris proleća, a zrake sunca zakucaju na njegove prozore.

– Proleće se konačno vratilo – povikao je potrčavši u vrt.

No, nije bio spreman na prizor koji je zatekao! Seoska deca su nekako uspela da preskoče zid i igrala su se u vrtu. Zbog njih se vrt preobrazio od zimske pustoši u bujno mesto ispunjeno ružama, narcisama i orhidejama.

Sva su se deca radosno smjala i kikotala osim jednog dečaka. Krajičkom oka div je primetio malenog dečaka koji je bio puno manji od ostale dece. Suze su klizile niz njegove obraze jer je bio premali da preskoči zid i uđe u vrt.

Div se rastužio zbog njega i po prvi put u životu zažalio nad svojom zločestom prirodom.

– Pomoći ću ovom detetu – rekao je potrčavši k njemu.

Kada su druga deca videla da div dolazi pobegla su iz vrta plašeći se za svoje živote. Ali mali, mršavi dečak je ostao na mestu. Kada se div približio dečaku, raširio je ruke.

– Ja sam tvoj prijatelj. Došao sam ti pomoći preći zid i ući u vrt – rekao je.

Mali dečak, sada heroj među decom, uživao je u sreći i dao je divu zlatnu ogrlicu koju je uvek nosio oko vrata.

– Ovo je moja amajlija sreće i želim da je nosiš – rekao je.

Od tog dana deca su se igrala s divom u njegovom divnom vrtu. Ali mali hrabri dečak kojega je div najviše voleo, nije se nikada vratio.

Kako je vreme prolazilo, div je ostario i onemoćao. Deca su se nastavila igrati u vrtu, ali div nije imao snage da im se pridruži. U tim mirnim danima, najviše je mislio na dečaka.

Jednog dana, usred oštre zime, div je pogledao kroz prozor i vidio čudesni prizor. Iako je veći deo vrta bio pod snegom, u sredini vrta niknuo je divan grm ruža prekriven cvetovima predivnih boja. Pored ruža je stajao mali dečak kojeg je div voleo.

Dečak se ljupko smešio. Div je oduševljeno poskočio i pojurio da zagrli dečaka.

– Gde si bio svih ovih godina, moj mali prijatelju? Čeznuo sam za tobom svim svojim srcem – rekao je.

Dečak ga je pogledao sa mnogo ljubavi.

– Pre dosta godina ti si mene preneo preko zida u tvoj čaroban vrt. Sada sam ja došao tebe odvesti u svoj – rekao je.

Kasnije toga dana, kada su deca došla da posete diva, našli su ga kako beživotno leži na zemlji. Od glave pa do nožnih prstiju bio je prekriven hiljadama latica prekrasnih ruža.