Posle ove priče vodićete računa o tonu kojim se obraćate dragim osobama.

 

Jednom je jedan stari mudrac zatekao svoje učenike kako se žestoko prepiru i viču jedni na druge,

Njegovom pojavom rasprava je utihnula, a on je iskoristio priliku da ih nauči jednu važnu životnu lekciju. Upitao ih je: “Zašto ljudi viču kad su ljuti?” 

Učenici su razmišljali neko vreme, dok jedan ne odgovori: “Zato što izgube strpljenje – to je razlog.”

“Ali, zašto bi vikao ako je osoba pokraj tebe”, upitao je učitelj.

“Zar nije moguće govoriti tiho i lagano?”

Učenici su još neko vreme davali odgovore, ali nijedan nije zadovoljio učitelja.

Naposletku je objasnio:

“Kada su dve osobe u svađi, njihova se srca jako udalje. Zato moraju vikati jedno na drugo, kako bi njihov krik premostio udaljenost i kako bi se mogli čuti. Što su ljudi ljući, glasnije moraju vikati jer je udaljenost među njima sve veća.”

Zatim je učitelj pitao:

“Šta se dogodi kada se dve osobe zaljube? Ne viču jedan na drugoga, već govore tiho i nežno. Zašto? Njihova srca su veoma blizu. Udaljenost među njima je veoma mala. A šta se dogodi kada se još više zaljube? Ne govore. Samo šapuću i još se više zbližuju u svojoj ljubavi. Konačno, ne trebaju više ni šapat. Samo se gledaju i to je sve. Takve su dve osobe koje se vole.”

Onda je rekao:

“Kada se svađate, nemojte dozvoliti da se vaša srca udalje, ne izgovarajte reči koje bi vas mogle još više udaljiti jer će doći dan kada će udaljenost biti tako velika i nikad više neće biti puta za nazad.”