Prva osoba koja je živela najmanje 110 godina umrla je 1899. godine u dobi od 110 godina i četiri meseca. Od tada, životni vek im je samo produžio. Trenutna rekorderka za najstariju ikad u životu je Francuskinja Žan Kalmen, rođena 21. februara 1875. godine, a umrla 4. avgusta 1997. u 122 godine i 164 dana.
Očekuje se da će neko uskoro oboriti njen rekord. Studija koju su objavili istraživači sa Univerziteta Južna Danska (SDU) veruje da postoji 25 odsto šanse da neko obori rekord Kalmenove do 2050. godine.
Slična studija, koju su uradili istraživači SDU o gotovo 17.000 danskog i švedskog stogodišnjaka, otkrila je da su najstariji iz Danske umirali u poznoj životnoj dobi. Međutim, istraživači su takođe primetili da ovaj trend rasta nije primećen kod švedskih stogodišnjaka.
Vodeći autori studije, Entoni Medford i Kare Kristensen, koji su svoja otkrića objavili u časopisu Demografi, pogledali su šta dve zemlje rade drugačije za svoje starije.
Prvo, Medford i Kristensen su utvrdili velike razlike u zdravlju najstarijih u Švedskoj i Danskoj. Studija koju su citirali, objavljena u časopisu “The Journals of Gerontology”, otkrila je da se poboljšanje zdravlja stogodišnjaka može meriti onim što nazivaju Aktivnostima svakodnevnog života. Ove aktivnosti uključuju osnovne zadatke potrebne za nezavisni život, kao što su: da se možete kupati i oblačiti bez pomoći.
Žene stogodišnjaka rođene u kasnijim godinama u Danskoj poboljšale su svakodnevne aktivnosti, a to se odražava i na trend da sve više stogodišnjaka dostigne 110 i više godina. Suprotno tome, ovo poboljšanje u svakodnevnom životu nije primećeno među najstarijima u Švedskoj. Studija je čak otkrila pogoršavajuće testove pokretljivosti, kognitivne funkcije i performansi.
Ovaj nalaz je značajan iz perspektive javnog zdravlja, jer sugeriše da bi se stogodišnjaci tokom svakodnevnih aktivnosti trebali normalno osećati.
Pored toga, Medford i Kristensen su otkrili da postoje velike razlike između zdravstvenog sistema Švedske sa nedovoljnim finansijskim sredstvima i odgovarajuće finansirane Danske. Stariji ljudi u Švedskoj nisu dobili toliko podrške u pogledu nege. Smanjenje troškova zdravstvene zaštite u Švedskoj posebno je nesrazmerno uticalo na one koji su na dnu socioekonomske skale, uključujući i starije osobe u ovoj grupi.
Na kraju, Medford i Kristensen veruju da bar broj stogodišnjaka neće opadati, čak ni za Švedsku. Oni to u velikoj meri pripisuju napretku u tehnologiji i kvalitetu života, koji može u velikoj meri da koristi ljudskoj dugovečnosti u celini. Istraživači čak spominju da bi stogodišnjaci mogli imati najviše koristi od napretka u životnim uslovima zbog inherentne otpornosti i trajne fiziologije.
Iako nisu konačni, Medford i Kristensen smatraju da bi ove trendove trebalo uzeti u obzir prilikom davanja predloga o zdravlju najstarijih ljudi u društvu.
Međutim, Medford i Kristensen nisu spomenuli ulogu prirodnih zdravstvenih opcija u stvaranju stogodišnjaka. Pokazano je da redovno učešće u vežbanju, obilje mentalne stimulacije učenjem i društvenom interakcijom, kao i konzumiranje zdrave, prirodne ishrane sa hranljivim sastojcima, poboljšavaju višestruke faktore rizika za dugovečnost.
