Sve je više pacijenata koji, zbog besparice, odbijaju terapiju za koju se plaća procentualno učešće od 10 do 90 odsto, a dosta je i onih koji u apotekama lekove kupuju na 'tablu', pola ili četvrtinu pakovanja.
Kada se presaberu koliko im je novca potrebno za lekove, mnogi odluče da štede na svom zdravlju. To potvrđuju i lekari i apotekari: u ordinacijama pacijenti, zbog besparice, sve češće odbijaju terapiju za koju se plaća procentualno učešće od 10 do 90 odsto, a u apotekama medikamente traže na “tablu”, pola ili čak četvrtinu pakovanja.
Zato je za njih vest da će lekovi od sledeće godine pojeftiniti za 30 do 50 odsto – dobra vest! A, da su mnogi pacijenti u situaciji da paze na svaki dinar, slikovito potvrđuju redovi pred pojedinim apotekama koje daju popust do 15 odsto.
– Računica je jednostavna: pacijent posle infarkta miokarda mesečno za lekove mora da doplati od 3.000 do 4.000 dinara – rekla je za „Novosti” dr Nevenka Dimitrijević, izabrani lekar u Domu zdravlja {Voždovac” i predsednica Sindikata lekara i farmaceuta Srbije.
Za pojedince koji boluju od hroničnih bolesti i stalno su pod terapijom, participacija za lekove je veliki trošak, jer se za pojedine medikamente doplaćuje i po 1.500 dinara po kutiji! Za zdravstvo je to, međutim, značajan priliv novca, kojeg siromašan sistem kakav je naš, nije u prilici da se odrekne. Fiksna participacija je 50 dinara po kutiji leka, isto toliko po pregledu, bolničkom danu ili uputu za laboratorijske analize, 300 dinara za pregled skenerom, 600 za magnetnu rezonancu.
Procentualno učešće je veći atak na novčanik pacijenta. Tako, recimo, za najskuplje implantate u kardiologiji, kardiohirurgiji i ortopediji, ono iznosi pet odsto, odnosno maksimalno 30.000 dinara.
Kad svi plate koliko je “zarezano”, u zajedničku kasu zdravstvenog osiguranja sliju se milijarde – za godinu dana, prema poslednjim podacima Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, tačno 6.149.314.000 dinara!
Najveći deo tog novca naplaćen je od pacijenta u apotekama – 5,2 milijarde dinara, i domovima zdravlja – 583 miliona dinara.
– Čini se da su najveći problem antibiotici – kad pacijent ode u apoteku i shvati da mora da doplati 1.000 dinara za kutiju, vrati se da mu promenim lek – rekla je dr Dimitrijević.
– To jako remeti terapiju, jer ovo malo antibiotika što je ostalo na pozitivnoj listi, za koje se ne plaća procentualno ućešće, nego samo 50 dinara po kutiji, nema taj efekat. Onda propisujemo te jeftinije lekove, trošimo zdravstveni novac, a ne znam da li će oni uopšte delovati. Mislim da nema razloga da većina antibiotika bude na takozvanoj A1 listi, uz procentualnu doplatu, i da se ta terapija ograničava samo na decu do 18 godina, jer ima mnogo novih infekcija za koje ne znamo koje bakterije ih izazivaju, a antibiotici širokog spekta za koje se obično ne participira, na njih ne deluju – zaključuje Dimitrijević.
Dr Dimitrijević kaže da ne osporava cenu antibiotika, ali ukazuje na to da je situacija kad pacijent nema novca da doplati propisanu terapiju i traži jeftiniju, osnov za širenje infekcije, a sve dalje je onda i komplikovanije, i skuplje.
Sa A1 liste za procentualnim učešćem pacijenta u troškovima leka, izabrani lekari najčešće propisuju lekove za koagulaciju krvi i snižavanje masnoća u krvi. Ta dva poremećaja su u našoj populaciji dosta prisutna.
– Antireumatici, recimo, osim za nekoliko indikacija, gotovo uopšte se ne izdaju o trošku osiguranja, a problem nije samo što su to skupi lekovi, nego i što imaju puno neželjenih reakcija – upozorava dr Dimitrijević. „Pacijent pod tim lekovima mora da se prati, a nama, lekarima, što zbog režima izdavanja lekova, što zbog činjenice da smo svi u proseku siromašni, polako izmiče kontrola i ne možemo da ispratimo koje sve lekove pacijent uzima”.
