Međutim, meditaciju ne bi trebalo da posmatramo kao alat uz pomoć koga ljudi
koji boluju od teških bolesti mogu da koriste u nastojanju da bi umanjili simptome bolesti ili zaustavili napredovanje istih.
Primenom same meditacije ljudi koji su oboleli od težih bolesti mogu da promene vrstu i način gledanja na tu samu bolest, isto tako meditacija može i da utiče na promenu gledanja sopstvenog života kod tih istih ljudi.
Što se samih elemenata meditacije tiče oni se mogu pronaći u svim većim religijama. Uglavnom je to reč o mističnim pokretima: islamski sufizam, jevrejski hasidizam, hinduistički sadhu ili kod mistika iz srednjeg veka.
Međutim, meditacija je najviše poznata u tradiciji budizma, u okviru njega meditacija predstavlja glavnu ulogu na putu spiritualnosti. Kada je reč o definicijama meditacije po mom mišljenju jedna od najslikovitijih jeste definicija koju je izrekao tibetanski majstor Jamjang Kjence Rinpoče: “Kada završiš sa nekom misli i pre nego što otpočneš sa
novom, zar tu ne postoji mala pauza, rupa? Odlično, produži je! To je meditacija”.
Osobe koje su teško obolele i koje praktikuju meditaciju postaju “centriranije”, saosećajnije
kako prema sebi tako i prema drugima. Kod većine takvih osoba dolazi do procvata ljubavi
unutar njih samih.
Postoje različiti oblici meditacije, jedna od boljih knjiga koja opisuje značaj meditacije kod teško obolelih osoba jeste knjiga Jona Kabat Zina “Ozdravljenje kroz meditaciju”. Praktikujući meditaciju teško obolele osobe će lakše prihvatiti stvari onakve kakve jesu.
Upravo to predstavlja jednu od težih psiholoških stvari kod teških bolesti. Kod osoba, bez obzira da li je reč o osobama koje su teško obolele ili se radi o potpuno zdravim osobama, koje uspeju da prihvate svoju smrtnost na pravi način (uz pomoć meditacije ili bez) sam kvalitet ostatka njihovih života će se svakako promeniti na bolje.
Sa ili bez meditacije svi mi bi trebalo da postanemo svesni svoje smrtnosti. Ona predstavlja sastavni deo našeg životnog ciklusa, isto kao i sam čin rađanja. Smrt treba posmatrati kao normalan psihofizički proces koji je neizbežan. Ne bi trebalo posmatrati na smrt kao poraz, zato što to suštinski nije ničiji poraz, niti medicine, niti nas samih, niti ljudi oko nas, smrt predstavlja zatvaranje jednog životnog ciklusa koji je došao do svog vrhunca.
S njegovim krajem dolazi do pokretanja novog, drugog životnog ciklusa. Vrlo je bitno da svi mi na jedan prirodan način prihvatimo smrt kao sastavni deo naših života.
U današnje vreme zbog brzog načina života nemamo vremena da se okrenemo sebi, da istinski postanemo svesni svojih unutrašnjih demona, svojih istinskih želja. Život prolazi “brzinom svetlosti” dok smo mi uglavnom samo statisti u istom. Rezultat takvog življenja jeste “izbegavanje” teme smrti i smrtnosti po svaku cenu.
Zašto je to tako?
Zato što živimo u ubeđenju da još nismo stigli do cilja, zato što uvek jurimo neku “šargarepu”. Zato što nam još samo malo fali i onda ćemo biti srećni. Zato što… Uspori, prepoznaj sadašnji trenutak, osvesti disanje, uživaj u tom osećaju, podeli ga sa sebi
bliskim osobama.
Od sada pokušaj da budeš što više prisutniji (sa ili bez meditacije), na taj način ćeš i samu smrtnost kada bude došlo tvoje vreme pozdraviti sa osmehom na licu a ne sa ožiljcima na duši.
Svi ćemo umreti, energija će nastaviti da kruži, prihvati svoju smrtnost, zagrli život, meditiraj.
Autor: Uroš Martinović
