Dragoljub Lazić, za prijatelje Dragan, Draganče, već je zašao u neke ozbiljne životne godine. Iako već 'gazi' devetu deceniju života, još uvek se živo seća jeseni 1944. kada je sa svojim odredom krenuo u proboj. Cilj je bio samo jedan – osloboditi Beograd.
Povodom 70 godina od oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu portal Dnevno.rs vam donosi seriju ekskluzivnih intervjua sa ljudima koji su učestvovali u borbama i za svoju hrabrost bili odlikovani. Ne propustite da pročitate njihove priče i saznate iz prve ruke kako je izgledao 20. oktobar 1944. u srpskoj prestonici!
Dragoljub Lazić, drug Dragan je pripadnik pete generacije Beograđana. Danas živi u Zemunu gde polako broji svoje stračke dane. Zdravlje ga još uvek dobro služi iako priznaje da ponekad zaboravi ponešto. Svoje borbe u partizanima se ipak dobro seća… Kao i tih desetak dana 1944. kada je izdata komanda da Beograd mora biti oslobođen.
U ekskluzivnom intervjuu za Dnevno.rs Dragoljub je pristao da podeli svoja sećanja da vreme provedeno u okupiranoj prestonici, borbu i oslobođenje.
– Dočekao sam i preživeo bombardovanje Beograda ’41. Sećam se da su me bombe zatekle u centru gde smo sa školom išli u crkvu. Sve dok nisam otišao u odred bio sam u Beogradu – počinje svoju priču Dragoljub Lazić.
Već 1942. drug Dragan je pristupio pokretu otpora. Imao je nepunih 17 godina.
Život u okupiranom Beogradu je bio mučan
Iskreno, naš rad u pokretu Otpora nije uopšte ličio na ono što je prikazano u „Otpisanima”. Nije to uopšte bilo tako naivno, Nemci su bili opasan protivnik, imali su za sobom rat od ’39, bili su disciplinovani i proračunati. Mi smo izvodili različite sabotaže – palili smo novine, sekli telegrafske žice i to sve po direktivi Komunističke partije
Život u okupiranom Beogradu je bio mučan. Ljudi su hapšeni, a glad i beda bili su konstantni. Ipak, Lazić naglašava da Pokret nije ubijao Nemce.
– Postojala je odluka, izlepljena po celom gradu, da će za jednog poginulog Nemca stradati 100 Srba. Niko nije smeo toliko da rizikuje. Umesto toga, mi smo se obračunavali sa domaćim izdajnicima – objašnjava Lazić.
Diverzija u Šelovom skladištu na Čukarici
Jedna akcija „otporaša” naročito je ostala u sećanju Dragoljuba Lazića. On je tada radio i Šelovoj fabrici i, zajedno sa radnicima iz obližnje fabrike šećera, izveo je sabotažu.
– Radnici iz šećerane su poslali šećer koji smo mi ubacivali u cisterne benzina koje su išle na Istočni front. Sve je jedno vreme odlično funkcionisalo, međutim, deslio se da je neko, verovatno iz straha prosuo malo šećera pored cisterne. Nemci su to ujutru videli i bilo im je jasno. Međutim, i KPJ je reagovala munjevito i sve su nas obavestili da se sakrijemo. Ja sam morao da izbegnem iz Beograda – seća se Dragoljub.
Bio je to maj ’44. godine.
Drug Dragan pamti da se nikada nije tako obradovao nekome kao kada su konačno stigli do Kosmajskog odreda. On i grupa ilegalaca putovali su putem na kome su ih svuda vrebale nemačke zasede. Nekoliko drugih grupa je već bilo uhvaćeno.
– Dve noći smo putovali iako to nije bio dalek put. Išli smo pred zoru, terenac nam je objasnio kako da se ponašamo i u mrtvoj tišini se začulo: „STOJ!” Krv mi se zaledila u žilama! Međutim, onda su se razmenile lozinke i mi smo prišli. Tako sam stigao među partizane – seća se Dragoljub.
U pamćenju mu se zauvek urezao taj prvi susret.
– Svi smo u okupiranom Beogradu slušali priče o partizanima i oni su bili naši heroji. Ja sam zamišljao partizane kao Flaš Gordona, Cisko Kida i ostale superheroje tog vremena, ili kao što bi danas deca zamišljala Spajdermena. A onda sam ih video, prišli smo i svi su bili moje visine i izgledali su kao sasvim obični ljudi. Jedan je držao mitljarez u rukama, prišao nam je i rekao: „Zdravo drugovi, ima li neko cigare?” – priča Dragoljub.
Generacija koja je mogla da juriša i na nebo
I tako je za Dragoljuba Lazića počeo pravi rat. U odredu su ga prozvali Školarac. Borili su se, pucali i ubijali, ali to je radila i druga strana, priča Dragoljub.
Drug Dragan kaže da nikada neće zaboraviti susret sa Crvenom armijom.
– Neko je dotrčao i viknuo da je video ogromnu vojsku na tenkovima. Nismo znali ko su i nastalo je veliko komešanje. Nikada nisam saznao kako je uspostavljen kontakt, ali kada smo saznali da su to Rusi nastalo je opšte oduševljenje. I oni i mi smo bacali šapke, grlili se i ljubili. Bili su to veliki ljudi, ali skromno obučeni, skloni veselju, spremni i da popiju i da pojedu i u mnogo čemu slični nama – seća se Dragoljub trenutka susreta i dana koji su usledili.
I tada je stiglo naređenje da se krene na Beograd. Bio je 12. oktobar 1944. godine.
– Tačna je priča da su Beograd oslobodili partizani uz pomoć Rusa. Mi smo imali mnogo više gubitaka, ali da nije bilo Rusa ti gubici bi bili mnogo veći – priča Dragoljub.
Za našu generaciju su kasnije rekli da bi mogla da juriša i na nebo. Ipak, oslobađanje Beograda je bilo nešto novo za sve partizane. Mi smo navikli na prepade, upade i zasede, a ovo je bilo klasičan rat. Borbe su bile žestoke jer je sve bilo minirano, Nemci su se jako dobro obezbedili. Ipak, na kraju je za njih sve bilo uzaludno. Beograd je oslobođen, učitelj Miladin Zarić je spasao most, i mi smo ga među prvima prešli.
Dvadesetog oktobra, nakon šestodnevnih teških borbi, Beograd je konačno bio slobodan. Mnoštvo građana izašlo je na ulice da bi pozdravilo oslobodioce. Poginula su 2.953 borca NOVJ i oko 960 crvenoarmejaca.
Ko je Dragoljub Dragan Lazić?
Dragoljub Dragan Lazić se borio u Kosmajskom partizanskom odredu, koji je u septembru 1944. prerastao u Kosmajsku brigadu. Sa ovom brigadom, koja je bila u sastavu Šeste ličke divizije učestvovao je u borbama za oslobođenje Beograda, oktobra 1944. godine, a potom i na Sremskom frontu, gde je bio ranjen. Posle oporavka, upućen je u Osmu crnogorsku brigadu, sa kojom je učestvovao u borbama do kraja rata.
Za zasluge u toku rata odlikovan je Ordenom za hrabrost i tri Medalje za hrabrost. Posle oslobođenja, nastavio je službu u JNA, najpre u tenkovskim jedinicama, a potom u Ratnom vazduhoplovstvu.
Službovao je u Rajlovcu, kod Sarajeva, Batajnici, Beogradu i Cerklju ob Krki.
Odlikovan je Ordenom zasluga za narod, Ordenom bratstva i jedinstva, Ordenom ratne zastave, Ordenom republike i Ordenom za vojne zasluge. Iako u 90-oj godini jedan je od najaktivnijih članova rukovodstva Opštinskog odbora SUBNOR-a Zemuna.
* Zabranjeno preuzimanje, kopiranje ili bilo kakvo drugo korišćenje teksta ili fotografija bez dozvole autora ili uredništva portala Dnevno.rs.
