Krcun je rođen 2. jula 1918. godine u Užicu, u porodici Spasoja Penezića, kafedžije, kao prvo dete u njegovom drugom braku sa tekstilnom radnicom Vidosavom. Za vreme velike privredne krize otac je bankrotirao i umro 1934. godine. Sav teret oko izdržavanja dece pao je na majku.
– Napad sila Osovine na Kraljevinu Jugoslaviju 6. aprila 1941. godine zatekao je Krcuna u Beogradu i on je istog dana krenuo kući. U Zlatiborskom srezu radio je na pripremi ustanka i formiranju Zlatiborske partizanske čete. Posle oslobođenja Užica, septembra 1941. godine, imao je zadatak da organizuje borbu protiv „pete kolone“. U Užicu je ostao sve do pada Užičke republike, 29. novembra 1941. godine – ispričao je istoričar Ognjen Karanović na tribini “Krcun – tragedija jedne epohe: biografija Slobodana Penezića“ održanoj nedavno u u klubu “Tribina mladih“ Kulturnog centra Novog Sada.
Prilikom povlačenja partizanskih jedinica iz Sandžaka, juna 1942. godine, postao je rukovodilac Politodela Druge proleterske udarne brigade, a uskoro, kod Mrkonjić Grada, postao je zamenik političkog komesara brigade.
KAKO JE RAZORENA TITOVA JUGOSLAVIJA? Istoričar tvrdi – za tragičan položaj 90-ih KRIVA JE SRPSKA ELITA
Aprila 1943. godine postavljen je za političkog komesara brigade, a septembra iste godine, određen je za političkog komesara Druge proleterske divizije s kojom je učestvovao u oslobađanju Sandžaka.
Posle toga nalazio se sa Drugom i Petom krajiškom divizijom koje su išle u Srbiju do Ibra, i natrag u Crnu Goru, gde se oformila grupa rukovodilaca za Srbiju, koji su juna 1944, otišli na Vis. Tu je Krcun izabran u Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju i određen za načelnika Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA) za Srbiju.
– Jedan od najvećih uspeha službe koju je vodio bilo je hapšenje Draže Mihailovića – ističe Karanović.
MISTERIJA TITOVOG KUMA: Leka Ranković, najmoćniji čovek Jugoslavije koji je svoje tajne odneo u grob
Posle oslobođenja Jugoslavije, obavljao je mnoge odgovorne društvenopolitičke funkcije u republici i federaciji. Od novembra 1946. do decembra 1953. godine bio je ministar unutrašnjih poslova u prvoj, drugoj i trećoj Vladi Narodne Republike Srbije. Od 16. decembra 1953. bio je potpredsednik, a od 9. juna 1962. godine predsednik Izvršnog veća Skupštine Socijalističke Republike Srbije.
Smrt na Ibarskoj
Slobodan Penezić Krcun poginuo je 6. novembra 1964. godine u saobraćajnoj nesreći na Ibarskoj magistrali, u blizini sela Šopić kod Lazarevca oko 12 i 40 časova. Automobil marke OLDSMOBIL registarskih oznaka BG 20-55, u kome se nalazilo pet osoba, sleteo je sa druma u udario u drvo.
– Tog dana, zajedno sa visokim republičkim funkcionerima – Svetolikom Lazarevićem Lazom i Ljubomirom Mijatovićem krenuo je na Sresku konferenciju Saveza komunista u Titovom Užicu – priča istoričar.
Zvaniči izveštaji kažu da se automobil kretao velikom brzinom po klizavom putu. Padala je kiša i put je bio pokriven prašinom koju je izbacivala obližnja termoelektrana. Automobil je pre nesreće obišao kombi i onda, iz nepoznatih razloga izgubio pravac, udario u stub-branik koji ga je ponovo vratio na kolovoz, potom udario u drugi stub-branik i potom sleteo sa puta. Uprkos velikom nagibu auto se nije prevrnuo, već je svom snagom udario u drvo jasena.
RASPUĆIN SA BROZOVOG DVORA: Misteriozni Hrvat, stvarni gospodar Jugoslavije koga se I SAM TITO PLAŠIO?
Krcun je, po zvaničnoj verziji, bio živ u trenutku kada ga je milicija koja je došla na mesto nesreće izvukla iz vozila. Smešten je u policijsko vozilo i krenuo ka Lazarevačkoj bolnici. U toku puta, Krcun je preminuo.
– Dana 8. novembra 1964. godine, Krcun je sahranjen u Aleji narodnih heroja u Beogradu. Srbija je toga dana plakala. To je bio vapaj porobljene nacije koja je imala razvijenu svest ili podsvest o tome u kakvom stanju se nalazi u državi za koju je dva puta krvarila, ali i zbog izvesne nemoći da taj svoj status promeni – zaključio je Karanović na kraju tribine.
Čovek koji se nije plašio Broza
Razlaz između Tita i Krcuna o kome se šuškalo po hodnicima i po kuloarima velike Jugoslavije dao je povoda za priče o nameštanju saobraćajne nesreće u kojoj je Krcun poginuo. Neke od ovih priči održale su se do današjih dana.
Pričalo se da se Krcun osilio, da se Titu nije svidelo njegovo slobodno iznošenje mišljenja u javnosti, da je problem što je Krcun bio “previše” Srbin…
Tito je voleo da se šali, ali zbog OVOG ZABRANJENOG VICA O NJEMU biste u Jugoslaviji ZAVRŠILI NA GOLOM OTOKU
Istoričar Venceslav Glišić u svom radu opisao je poslednji susret Krcuna i Tito koji se odigrao 1963. godine na Brionima. Krcun je tada navodno rekao maršalu da je nekorektan prema Srbima da su mu uvek srpski ratni komandanti sumnjivi i da se udaljava od sebe i naroda.
Priča kaže da se Tito mnogo naljutio i hteo da se udalji, a da mu je Krcun dobacio: „Jedino ne znam kad će doći red na nas dvojicu”, misleći pri tom na sebe i Rankovića.
Ubrzo posle toga došlo je do saobraćajne nesreće.
Priče o zaveri i nameštenom ubistvu, a ne nesrećnom slučaju krenule su skoro odmah. Bile su podgrejane i činjenicom da Tito nije prisustvovao sahrani. Nije poznato gde je bio 6. novembra, ali je 7. na Brdu kod Kranja primio američkog glumca Kirka Daglasa.
Oni hrabriji prepričavali su i vic u kojem Tito, kada mu saopšte da je Krcun poginuo, pogleda na sat pita: “U majku mu Božiju, već je pola jedan?!”
