Serijal 'ISPOVEST JUGOSLOVENA' ima za cilj da mladim ljudima predstavi, a starije podseti na vreme kada je crveni pasoš bio propusnica za ceo svet i kada je, gledano današnjim očima, život na ovim prostorima bio bajka. Šaljite nam vaša sećanja na Tita, Jugoslaviju i život od pre nekoliko decenija, a mi ćemo to objaviti.
Tanja se danas bavi računovodstvom i ima 54 godine. Sa nama je podelila sećanja na svoju mladost, koliko je nekada bila srećna i kako se osećala bezbedno.
Tekst koji je poslala redakciji portala Dnevno.rs o njenim sećanjima na život u Jugoslaviji, radnim akcijama i trenutku od pre 35 godina kada je javljeno da je doživotni predsednik SFRJ Josip Broz Tito preminuo, prenosimo u celosti.
Bila sam četvrti razred XIII beogradske gimnazije kada je umro drug Tito, imala sam 19 godina. Kada su javili tu tužnu, do tada nezamislivu vest, sećam se, bila sam kod kuće. Bilo mi je strašno žao, plakala sam kao da mi je umro neko najrođeniji.
Kada se sad prisetim, mislim da sam više plakala zbog nas nego zbog njega – za vreme Titove vladavine smo svi lepo živeli i plašila sam se da li će ostati tako i posle njegove smrti. Bili smo sigurni, mogli smo slobodno da se krećemo, nije bilo nasilja, tuče, kriminala…
Radnička klasa, kojoj sam ja pripadala, i kojoj su pripadali moji roditelji, mogla je sebi u vreme Titove Jugoslavije da priušti odmore, putuje, kupi kola… Sve je u toj zemlji funkcionisalo! Imali smo zdravstveno osiguranje u pravom smislu te reči. I školovanje je bilo besplatno, čak i za studente.
Stan se dobijao u firmi, tako da je retko ko imao nerešeno stambeno pitanje. Postojalo je radno vreme, radna nedelja trajala je tačno 40 sati, a vikendi su bili slobodni, pa su ljudi mogli sebi da priušte da ga provodu sa porodicom, a ne da rade dodatno kako bi preživeli.
Pamtim da je od sedamdesetih do osamdesetih godina prošlog veka bila masovna kupovina placeva u okolini Beograda. Svi su zidali vikendice, a još im je i ostajalo za pristojan život. Verovali smo da će tako biti zauvek.
Onda je Tito umro. Išla sam na mimohod do skupštine. Sećam se, stala sam u red tek na semaforu na raskrsnici današnje ulice Kraljice Natalije i one male ulice koja se penje uzbrdo. Stala sam popodne i tek kasno uveče stigla da prođem pored Titovog sanduka. Bilo mi je mnogo teško, osećala sam se kao da mi je otišao neki član uže porodice. Volela sam Tita, bila sam njegov pionir.
Prisustvovala sam i Titovoj sahrani. Ceo svet je došao u Beograd da isprati jugoslovenskog maršala. Stajala sam u Bulevaru Mira, poviše BIP-a. Bilo je mnogo tužno. Mislim da današnje generacije ne mogu da shvate kako smo se mi tada osećali. Sećam se, svi oko mene su plakali. Toliku kolektivnu tugu ne pamtim.
Žalost je trajala mesec dana, ali čak i kada je taj period prošao svi smo znali da se nešto nepovratno promenilo. Nakon Tita ništa više nije bilo isto, a nažalost, slutnje svih nas koji smo ga voleli i poštovali su se obistinile: nakon Titove smrti nestala je, munjevitom brzinom, sva ta sigurnost, ušuškanost, red, disciplina, pa i ta velika Jugoslavija.
Ako želite da sa nama podelite svoja sećanja na Tita, Jugoslaviju i život u njoj, pišite nam na mejl [email protected] ili na Fejsbuk strani Ekalendar.
