Većina ljudi koji su preživeli strahote nemačkog koncentracionog logora Aušvic decenijama nije o tome želela da govori jer je nemoguće živeti ako se stalno toga prisećate, rekao je Eli Buzin, jedan od preživelih.
Buzin (86) takođe je decenijama ćutao, ali sada oseća potrebu da prenese sećanja mladima, koje poziva da budu „svedoci svedočenja”, prenosi AFP.
On danas u Briselu, na poziv Evropske komisije, prisustvuje obeležavanju 70. godišnjice oslobođenja Aušvica.
Buzin je dočekao duboku starost, uprkos nedaćama i tragičnim gubicima koje je preživeo.
U martu 1940. godine u lođskom getu, u Poljskoj, nacisti su streljali njegovog brata Avrama kao upozorenje svima onima koji su razmišljali o bekstvu.
– U januaru (1940.) bio sam napunio 11 godina… Dok smo bili u dvorištu, oni (nacisti) su izabrali trojicu mladića i postavili ih uza zid, gde je nacistički oficir održao govor. Rekao je: ‘Sada ćemo vas silom deportovati u radni logor u Marisinu, a ako se neko bude protivio prebacivanju ili pokušao da beži, evo šta ga čeka’ – priseća se Buzin.
Oficir je izdao naređenje za paljbu i mladići, među kojima i Avram (22), streljani su pred očima okupljenog naroda.
Buzin je rekao da je u getu vladala atmosfera nasilja i smrti i da su ljudi neprestano strahovali za život jer su znali da u svakom trenutku mogu biti ubijeni, bez ikakvog razloga.
Godine 1944, u vreme kada je sovjetska armija napredovala sa istoka, Buzin i njegovi roditelji prebačeni su stočnim vagonima u Aušvic-Birkenau.
– Dočekalo nas je nekoliko logoraša, kojima dugujem život. Imao sam 15 godina, a oni su mi rekli da kažem da imam 17-18. Esesovac me je pogledao, nije mi poverovao i udario me je u grudi da proveri koliko sam snažan. Pošto nisam pao, rekao je: ‘Dobar za rad’ – rekao je Buzin.
On je veoma brzo saznao da su mu roditelji odmah po prijemu u logor poslati u gasnu komoru.
Buzin je ispričao da je u januaru 1945. godine učestvovao u takozvanom „maršu smrti”, evakuaciji logoraša iz Aušvica zbog približavanja Crvene armije, koja je trajala tri dana i dve noći.
Oni koji su preživeli napore i hladnoću stigli su u Buhenvald, jedini logor koji su, prema njegovim rečima, oslobodili sami zatvorenici.
– Bilo nas je oko 900 mladih ljudi, siročadi. Izgubili smo bili sve, znali smo da nam je sve oduzeto, da su nam članovi porodice pobijeni i odlučili smo, svi mi iz istočne Evrope, da se nećemo vraćati kući jer smo znali da nas tamo ništa ne čeka – rekao je Buzin.
On je u Francuskoj imao rođake, kod kojih je došao da živi. Potom je proveo sedam godina u Izraelu, zatim je bio u Francuskoj i Alžiru, da bi se 1956. definitivno vratio u Francusku, gde je postao hirurg.
Buzin je, u pokušaju da zaboravi prošlost, hirurški odstranio tetovirani logoraški broj.
– Ne možete da živite ako to proživljavate svakog dana. Iz tog razloga, većina ljudi nije želela da govori o tome 50 godina. Podsvesno, ljudi osećaju da, ako budu pričali o tome, to nikada neće nestati – rekao je on.
Sredinom devedesetih godina prošlog veka Buzinov sin, koji je tada imao 21 godinu, rekao mu je da će otići u Aušvic da vidi gde su mu ubijeni baba i deda.
– ‘Shvatam da je to za tebe previse teško’, rekao mi je sin, ‘i ići ću sam….’. Odmah sam mu odgovorio: ‘Ako neko treba da bude s tobom, onda sam to ja’ – priča Buzin.
On dodaje da je za njega postala “obaveza” to da prenese svoja svedočenja učenicima ili, povremeno, grupama posetilaca Aušvica.
Buzin je u logor u Poljskoj vodio ne samo svoju decu, već i četvoro od svojih osam unuka.
A kako je jedan Srbin preživeo Aušvic pročitajte ovde:
Ispovest čoveka koji se zvao ‘146 406’: ZAKLAO SAM ZUBIMA NEMCA da pobegnem iz Aušvica (FOTO)
