Ognjen Humo, sin funkcionera KPJ Avde Huma, osvrnuo se između ostalog, i na uzroke sukoba Josipa Broza Tita i Aleksandra Rankovića. Humo ovim tekstom baca novo svetlo na odnose dvojice najmoćnijih ljudi u SFRJ, sve dok njihovo prijateljstvo nije preraslo u otvoren sukob.
– Sakupilo se više uzroka koji su omogućili ‘slučaj Ranković – piše Humo u „Danasu”.
Njegovo svedočenje prenosimo uz izvesna skraćenja.
„Prvu značajniju pukotinu u dobrim odnosima između Tita i Rankovića napravile su njihove supruge – Jovanka i Slavka.
Slavka je intelektualno i svojim šarmom nadvisivala Jovanku. Slavka je sasvim slobodno sa Jovankom razgovarala, kao što bi i sa svakim drugim.
Reagovala je, može se reči čak i blago, na Jovankine izjave, i time, namerno ili ne, pokazivala tu razliku koja je postojala između njih. Naravno pred Olgom Slavka je govorila daleko oštrije o Jovanki.
„Napeti” piknik u Smederevu: Tito, Ranković, Jovanka i Slavka
Kada je prvi put Olga videla Jovanku, ona je bila mlada, lepa devojka koja se stidljivo smeška. Vremenom se situacija promenila. Jovanki nije prijalo da se ogleda u Slavkinom ogledalu i punila je Titu uši protiv Slavke i Marka.
Polako i nepovratno su se kvarili odnosi između Tita i Marka i pored toga što je Marko od rata pa nadalje bio najpouzdaniji Titov oslonac. Ni jedan od njih, naravno, nije hteo niti da ućutka svoju ženu niti da se razvede od nje.
U Smederevu, na nedeljnom izletu, kome se bio prvi put priključio i Tito sa Jovankom, i sam sam prisustvovao jednom takvom zatezanju atmosfere između Jovanke i Slavke.
Teško je reći da su neke veće konceptualne razlike dovele do razlaza. U bitnome su se Tito i Marko slagali. Jedino što je u određenim situacijama, naročito posle „slučaja Ranković”, Tito morao određenu cenu da plati u pogledu svojih konceptualnih ubeđenja, onima koji su učestvovali u smeni Rankovića. To mu nije preterano teško padalo ako su njegovi osnovni uslovi zadovoljeni.
Tito osećao kao „engleska kraljica”
Važnije od konceptualnih razlika i od odnosa dve supruge bilo je to što Tita nisu previše interesovala – a i godine su pristizale – bezbrojna konkretna pitanja vezana za državno-partijske poslove. On je ta pitanja prepustio Rankoviću, koji je sve više držao konce u svojim rukama, a Tito se sve više osećao kao „Engleska kraljica” – što je smetalo njemu, smetalo Jovanki i svima onima koji su se plašili neminovnosti da posle Tita dođe Ranković.
Bipolarni sistem vlasti i bez konceptualnih razlika, na bazi dihotomije apstraktno – konkretno, u to vreme kod nas nije mogao da opstane. Jedini ostvariv način smenjivanja Tita bio je da on, uz pomoć njega samoga, postane samo figura na vlasti. Svaki drugi način, uključujući nasilni, bio je potpuno nerealan zahvaljujući ogromnom autoritetu koji je Tito imao – pa ni Rankoviću nije padalo na pamet da smenjuje Tita. Prema tome, Ranković je morao da ode.
Mnogi su u pukotinu, koja je nastala između Tita i Marka, ubacili svoje interese i još više je produbili. Dodvorice kakav je bio, na primer, Cvijetin Mijatović, osetili su promenu klime i stupili su u akciju: Cvijetin se pre afere dodvoravao Marku poklanjajući mu lovačke puške, a kada se klima promenila, izmislio je da Ranković hoće da bude Titov naslednik.
Marko se sigurno takvom nekom idejom nije razmetao, a svima je tada logično bilo da će on da nasledi Tita. Ono što je važnije bilo, svi mogući autonomaši po pitanju vlasti, i lažni samoupravljači i svi oni koji su se plašili da će posle Tita doći Ranković, i oni koji su očekivali novu preraspodelu vlasti, videli su svoju šansu kada se ta pukotina pojavila.
Takav jedan, za to vreme krupan događaj, malo verovatan i teško izvodljiv, kakva je bila smena Rankovića, mogao je da se izvede samo radikalnim sredstvima kakva je bila priča da Ranković radi Titu o glavi, koja je iznesena dovoljno apodiktično da nije mogla biti dovedena u pitanje.
Puč protiv Tita bio je puč protiv Rankovića
Smisao priče o prisluškivanju nije naravno bio da je Ranković prisluškivao Tita i Jovanku da bi bio bolje obavešten šta Jovanka razgovara na telefon i šta priča u svojoj spavaćoj sobi, nego da je prisluškivanje postojalo u sklopu namere da Ranković nasilno smeni Tita ili da mu čak dođe glave.
U jednoj internoj informaciji koja se pojavila pred Brionski plenum pominju se i neke gasne cevi. Kada je efekat postignut, odustalo se od takve optužbe. Mnogi su bili šokirani i paralisani. To je verovatno bio za namernike najbolji i jedino mogući put. Stvari su predstavljene kao priprema puča protiv Tita, a odigrao se puč protiv Rankovića.
Kasnije, okruženje je „spaslo” Tita i od dvovlašća sa Jovankom i pri kraju svog života on je stvarno postao „Engleska kraljica” sa vladajućim vrlo lošim okruženjem.
Za tvrdnju da je Avdina misija posle „slučaja Ranković” imala smisla pomenuću nekoliko primera: Da nije bilo Avde, koji se suprotstavio Petru Stamboliću i njegovoj ideji da se projekat beogradskog mosta Gazela suzi za dve trake, taj most bi danas bio praktično neupotrebljiv.
Kako je pisao Svetozar Vukmanović, 1968. godine Avdo je najviše doprineo da se prvobitan oštar odnos prema studentima promeni. Kada je inicirao stav Jugoslavije prema događajima u Čehoslovačkoj, Avdo je naljutio i Brežnjeva, koji ga apostrofira u jednom telegramu Titu.
Koča Popović je tom prilikom rekao: ako ni radi čega drugog, radi ovoga ćeš ući u istoriju.
Na Brionima 1972. godine Avdo se posle skoro 30 godina razjasnio sa Titom i uspeo da ga obaveže na dublje društvene promene i onda bio brutalno ekskomuniciran od strane vladajuće državno-partijske birokratije pod optužbom da se bori protiv onoga što danas zovemo jednoumljem”, piše Humo.
